Прошло је већ више од двадесет година од завршетка трагичних ратних сукоба на простору Босне и Херцеговине, а ми се с правом питамо: да ли смо ми још увијек друштво конфликта или друштво мира? Многи људи, интелектуалци и обични грађани, често ће са жаљењем констатовати да смо ми, ипак, још увијек конфликтно друштво. И неки од угледних мировњака то са жаљењем констатују. Ко данас уопште ради на изградњи мира и ко образује младе људе за мир, ко промовише мир, дијалог, суживот? Мали број појединаца, ентузијаста, рекли би смо. И ко спада у тај мали број мировњака? Људи из невладиног сектора, који се баве међуетничком, међурелигијском и грађанском толеранцијом и изградњом мира, рећи ће многи. Да, у начелу би тако било. Међутим, шта је са другим људима чији је то не само професионални, него и животни задатак, као што су, прије свега, свештеници, свећеници, имами, рабини, вјероучитељи и сви вјерски службеници? Вјерски службеници не морају бити укључени у одређене мировне организације и у одређене мировне пројекте, како би активно радили на изградњи мира, они су по позиву и по свом избору и по Божијем надахнућу мировњаци. Сав њихов рад је шта друго до једна животна мировна мисија. Цркве и вјерске заједнице су, по задатку, највеће мировне организације, највећа мировна друштва. Ако то схвате и они и њихови вјерници, ако стекну самосвјест о миру као највећем животном задатку и испуњењу Божијег плана, онда би ми били највећа оаза мира. Дакле, цркве и вјерске заједнице су највеће мировне организације, а вјерски службеници су, или би бар то требало да буду, највећи мировњаци у друштву. То да су вјерске заједнице по задатку највеће мировне организације и да су вјерски службеници по задатку најприје мировњаци, покушаћу да покажем и докажем у овом раду и то је главна и основна хипотеза овог малог рада.
МИР КАО ОСНОВНИ ЗАДАТАК, МЕТОД, ПУТ И ЦИЉ МИСИЈЕ ЦРКАВА И ВЈЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА (РЕЛИГИЈА = МИР)
Да би смо показали како је мир основни задатак, пут и циљ мисије цркава и вјерских заједница, најприје ћемо покушати да видимо како различити истраживачи дефинишу мир и религију. Не постоји универзална дефиниција мира, вјероватно као резултат чињенице да је мир и процес и резултат/исход, мир се гради, али, у завршници, мир се успоставља и одржава као стање. Јохан Галтунг нуди двије дефиниције мира: 1) Мир је одсуство/свођење на минимум насиља свих врста и 2) Мир је ненасилна и креативна трансформација сукоба (Сејфија, Делић, Ципурковић, 2013, 54). Од мноштва филозофских дефиниција мира, које су давали филозофи и теоретичари кроз историју, учинило ми се за сходно да издвојим дефиницију, коју даје Спиноза, а према којој „Мир није одсуство рата. Мир је врлина, то је стање духа, тежња ка добром, повејрење, праведност“ (Топић, Живановић, Жоља, 2008,9). Истраживачи, као што су Топић, Живановић, Жоља (2008), те Сејфија, Делић и Ципурковић (2008), који су се детаљно и студиозно бавили дефинисањем појма „мир“ и „помирење“, на крају се ипак одлучују прихватити, као релевантну, дефиницију помирења коју даје Сакан (Сакан, 2008). Сакан под појмом „мир“ подразумијева „појаву у развоју људског друштва коју карактеришу процеси и односи сарадње; толеранције; међусобног договарања; релативне равноправности; рјешавања супротности и сукоба на миран, цивилизован начин; и слободног испољавања појединаца и друштвених заједница и удружења“ (Сакан, 2008, наведено према Топић, Живановић, Жоља, 2008, 9 , види и Сејфија, Делић, Ципурковић, 2013, 54). У мноштву дефиниција, можемо запазити да мир није стање, он је процес, он је пут, тако да се можемо сложити са мишљењима познатих мировњака Гандија иили англиканског надбискупа Дезмонда тутуа, који су закључили да не постоји пут до мира, јер сам мир је пут.
Што се тиче дефиниција појма „религија“, постоје различита тумачења овог појма, као што су теолошка, психолошка и филолошка тумачења. Са теолошког и психолошког становишта, религију би смо могли дефинисати као духовну везу између Бога и човјека. Према Милину, ова дефиниција се састоји у томе да „човјек за Бога сазнаје и у Њега вјерује, и да испуњава Његову вољу ради среће на земљи и ради вечног спасења“ (Милин, 2002, 106). Према филолошком тумачењу полази се од латинске ријечи „religio“, која потиче од глагола „religare“ што значи везати. Према томе, ријеч религија означава везу уопште, а пошто се у конкетном случају ради о односу човјека према Богу, то ријеч религија означава везу између Бога и човјека. Такво тумачење дају древни писци и философи као што су били Лактанације и блажени Августин (Милин, 2002, 107). Дакле, религија подразумијева везу, однос, дијалог, општење, комуникацију.
Из наведених појмова и дефиниција мира и религије видимо да и мир и религија подразумјевају повезаност, међусобни однос, комуникацију, дијалог и заједништво. И мир се мора живјети, мора се бити у миру са самим собом и са другим људима. Дакле, мора постојати однос, однос мира и заједништва. Такође, религија подразумијева однос – и то однос са ближњим и однос са Богом, који се опет појављује кроз дијалог у заједници.
У Босни и Херцеговини све четири традиционалне цркве и вјерске заједнице су аврамовске религије. Предање каже да је Аврам на неки начин родоначелник три највеће монотеистичке религије, религије Јевреја, муслимана и хришћана. „Код Јевреја, Аврам је Исаков отац а Исаков син Јаков ће бити назван Израел. Он је савршени Јеврејин јер испуњава закон и својим дјелима показује савршену вјеру у Бога. На примјер, жртвовање сина Исака је праслика превазилажења најтежег испита оданости којој човјек може да буде подвргнут. За хришћане, Аврам је духовни праотац оних чија су се обећања испунила у Христу. Дакле, он је духовни родоначелник хришћана и оличење непоколебљиве вјере и онај који је најавио Христа. За хришћане, жртвовање Исака представља праслику потпуног потчињавања Сина вољи Очевој. За муслимане, Аврам је Исмаилов отац. По исламском предању подигао је Кабу у Меки. Аврам је узор безусловне преданости, с обзиром да ријеч ислам потиче од глагола asalama што значи бити предан вољи Божијој. Дакле, по некима је Аврам први муслиман а његов излазак из Ура Халдејског је праслика Мухамедовог изласка из Меке у Медину“ (Кошутић, 2015, 210-211). Оно што је заједничко аврамовским религијама јесте вјера у једног Бога и, на различите начине, дијалог и комуникација са Њим.
Све аврамовске религије, говорећи о стварању и животу првих људи Адама и Еве (Адема и Хаве), уче о њиховом животу у рају. Био је то савршени, миран и складан живот уз обиље божанских дарова. Живот у рају је био благодатно савршен и постојала је стална комуникација – разговор човјека са Богом. Човјек је, дакле, настао у комуникацији и одржавао вјечни и здрав живот у сталној комуникацији и дијалогу са Богом. Када је нестало комуникације, десио се први гријех, десило се одвајање и удаљавање од Бога. Нестанком комуникације нарушио се складни однос и мир међу човјеком и природом, као и између самих људи, и између Бога и човјека. По учењу свих аврамовских религија, Бог није створио човјека злим, нити га је ико могао натјерати на зло. Човјек је створен слободним, савршено слободним, те га је злоупотреба и погрешна употреба слободне воље одвела у гријех. Ђаво или шејтан је човјеку само понудио да прекрши заповијест и да почини гријех, али га није натјерао. Из наведеног закључујемо да се зло и конфликти рађају само онда када их човјек допусти у себи и када понуди са стране не може да одоли.
Од момента пада и нарушавања складног односа, односа мира и хармоније међу људима, природом и Богом, све аврамовске религије теже ка миру, ка измирењу човјека и Бога и постизању његовог спасења у вјечном животу. Све је почело са недостатком комуникације и њеним нарушавањем, а све треба да се заврши пуноћом комуникације. Да би се остварила пуноћа комуникације и пуноћа заједништва, потребно је спријечити сваки конфликт и сукоб и постићи мир међу људима. У светим књигама свих аврамовских религија мир је не само пожељан, већ је и кључни услов спасења човјека и заједнице са Богом. Мир не укључује само мир међу члановима религијске заједнице, већ мир са свим људима, без обзира да ли су они вјерници или атеисти. Све свете књиге и јеврејска Тора и цјелокупно Свето писмо Старог завјета, те Свето писмо Новог завјета, као и Кур’ан препуни су порука мира, милосрђа, љубави, те поштовања религијског плурализма.
Бог преко пророка Мојсија поручује Јеврејима: „Не закидај ближњега својега и не отимај му; плаћа надничарева да не преноћи код тебе… Не чините неправде на суду, не гледај што је ко сиромах, нити се поводи за богатијем; право суди ближњем својему. Не иди као опадач по народу својему, и не устај на крв ближњега својега; ја сам Господ… Не буди осветољубив, и не носи срдње на синове народа својега; него љуби ближњега својега као себе самога; (3. Мојсијева, 19, 13- 18). Посебно се скреће пажња Јеврејима да разумно поступају са дошљацима: „Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај ко се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте сви били дошљаци у земљи Мисирској. Ја сам Господ Бог ваш“ (3. Мојсијева, 19, 34). Дакле, Бог заповиједа савршен мир међу свима, дошљак да буде као рођени, дошљак нека буде ближњи, тј. нека влада савршен мир и разумјевање између Јевреја и осталих народа. Псалмопојац Давид вапи ка Богу да га сачува од човјека злога и од насилника који помишљају зло у срцу своме и сваки дан подижу рат (Псалам 140, 1.2). Господ је онај који чува дошљаке (Псалам 146, 9). Религија Аврама Исака и Јакова, није искључива, већ предвиђа сапостојање и других религија. Примјере религијског плурализма налазимо код јеврејских пророка Михеја и Исаије. „Јер ће сви народи ходити сваки у име бога свог; а ми ћемо ходити у име Господа Бога свог увијек и довијека“. (Михеј, 4,5). „Биће у потоња времена гора дома Господњег утврђена уврх горâ и узвишена изнад хумова, и стицаће се к њој сви народи. И ићи ће многи народи говорећи: Ходите да идемо на гору Господњу, у дом Бога Јаковљевог, и учиће нас својим путевима, и ходићемо стазама Његовим“ (Исаија, 2, 2-3).
У Кур’ану, светој књизи у исламској религији, наилазимо такође на поруке мира према сваком човјеку. Алах, џ.ш., у Кур’ану каже: Алах захтјева да се свачије право поштује и да се оно што се ради честито уради и да се ближњим удјелује, а разврат и насиље и све што је одвратно забрањује, да поуку примите Он вас савјетује. (Кур’ан, 16:90). Тумачећи ову одредбу у поруци младима, Бегић каже: Праведност је врлина истинских вјерника. Треба бити праведан према родитељима, браћи, сестрама, према сваком бићу. Слаб је иман гдје нема праведности“ (Бегић, порука омладини 2009). У предговору издању Кур’ана с пријеводом Бесима Коркута, А. Смајловић каже „Сврха постојања различитих народа и нација је у међусобном упознавању, сарадњи на добру, размјени искустава и међусобном испомагању. Праведност се тражи до те мјере да човјек мора гледати на сваког другог као на сама себе“ (Смајловић, предговор издању Курана с пријеводом).
У Хришћанству је миротворство Божији посао и посао Његових синова: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5,9). Богу није мила молитва и дарови оних који су у свађи са неким, који су у конфликту. Не може се Богу служба чинити а бити у свађи са ближњим: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвенико, и иди, те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23-24). Мир се не ствара само нечињењем насиља према другоме, већ и праштањем и неузвраћањем насиљем на насиље. На насиље се узвраћа смиреним трпљењем, подношењем и праштањем: „Чули сте да је казано: Око за око и зуб за зуб. А ја вам кажем… ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; и који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; и ако те ко потјера једну миљу, иди с њим двије. (Мт. 5, 38-41). Цијела Христова Бесједа на Гори је једна савршена ириниологија (наука о миру). У Богу су сви једнаки, сви су ближњи, не може се звати хришћанином човјек који било којег човјека сматра непријатељем. Оне које сматра непријатељима, хришћанин треба да љуби. „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 43-48). Христос није само бесједио о љубави према сваком човјеку, већ је показао да је сваки човјек наш ближњи. За ближње је Христос сматрао и припаднике других народа и култура. То је јасно видљиво из примјера као што су: исцјељење слуге римског капетана (Мт. 8, 5-13), Грци који су дошли да се моле Богу (Јн. 20, 20-24), прича о милостивом Самарјанину (Лк.10, 29-37), сусрет са Самарјанком на извору Јаковљевом, у граду Сихару (Јн, 4, 7-15), сусрет са Хананејком (Мт. 15, 22-24). Све то јасно показује Христово расположење и отвореност за све људе, за комуникацију са сваким човјеком, без обзира на вјеру и народност, те за поштовање мултикултуралности и плурализма. На линији Христове јеванђељске љубави били су и његови апостоли. Свети Јован богослов каже: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је, јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којег није видио“ (1. Јованова, 4, 20). Пут до Бога иде преко ближњег и то не само преко сународника и суплеменика, већ преко сваког човјека и то заједно са њим, у миру и заједништву. Ако се наруши мир са ближњим, онда таквог човјека Бог неће познати нити примити у заједницу.
Сви вјерски обреди: молитве, свете тајне, мисе, џуме-намази, литургије, сакраменти, остварују се само као дијалог човјека и Бога, који се остварује кроз дијалог свештенослужитеља/вјерског службеника са вјерујућим народом у храмовима и богомољама свих религија. Све молитве и поздрави су проткани жељом за мир. Јеврејска ријеч “Šalom“ означава мир. Њоме су почињале и почињу многе молитве и благослови још од Мојсијевог времена, па до данас. У Исламу се вјерници поздрављају ријечима: „Es-selamu ‘alejkum“ што значи мир с вама. У православној цркви одмах након почетка литургије, као и на мисама у католичкој цркви, говори се прозба „У миру Господу се помолимо“, те „За мир свега свијета“. Литургија се завршава ријечима отпуста: „У миру изиђимо“. Поздрав и благослов „Мир свима“ или „Мир вам!“ је Христов поздрав којим је Он поздравио своје ученике након васкрсења и врло је чест у употреби у молитвама и ван њих код хришћана православаца и римокатолика.
Поздрави са почетка сусрета вјерника свих религија, као и почетне и завршне ријечи молитви у свим нашим религијама јасно упућују да је мир почетак, трајни процес и испуњење мисије религијске заједнице. Мир је темељ, мир је метод, мир је пуноћа, унутрашња пуноћа духа, задовољство и благостање сваког вјерника.
Као што смо видјели из наведених примјера у свим аврамовским религијама, које су присутне у Босни и Херцеговини, мир је саставни дио бића и тијела цркава и вјерских заједница. Мир није номинално и симболичко назначење, већ задатак сваког вјерника. У мјери у којој је неко мировњак, у тој мјери је вјерник, у тој мјери је човјек. Истински вјерници су мировњаци. Наведени примјери су нам показали да су заједница, мир, дијалог, комуникација и сарадња са сваким човјеком а изнад свега љубав према ближњем (који није само припадник исте религије, већ сваки човјек) конститутивни елементи које сачињавају сваку од наших традиционалних цркава и вјерских заједница.
ОД РЕЛИГИЈСКЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ ДО ИСТИНСКОГ СУЖИВОТА
„Можда је на овом свијету неистине, неправде и мржње више, али су истина, правда и љубав моћније“. Патријарх Павле
У претходном одјељку овог рада видјели смо да је мир основни задатак сваке од аврамовских религија које коегзистирају у босахскохерцеговачком друштву, те да је мир метод и циљ сваке од тих религијских заједница. У Босни и Херцеговини се, према посљедњем попису становништва, 96,64% грађана изјаснило припадницима једне од три најбројније вјерске заједнице (Исламске заједнице, Православне и Римокатоличке цркве. Нажалост, вјерници – припадници Јеврејске заједнице нису посебно наведени у табелама пописних резултата, тако да је, кад се узме број вјерника који су подведени под „остали“, број вјерника сигурно већи). Имајући у виду толики проценат вјерника у Босни и Херцеговини, оправдано ће се свако од нас запитати зашто смо и даље конфликтно друштво, како је могуће да смо и даље поприлично затворени за сусрет са „оним другима“, те се и дље крећемо унутар заједнице са „овим нашима“? Како је то могуће, ако знамо (као што смо и показали у претходном одјељку као непобитну чињеницу) да је мир основни амбијент који ствара и у којем дјелује и ка којем тежи свака религијска заједница која егзистира у нашем друштву, а то исто наше друштво је у огромној већини религиозно? Ова питања се не смију заобићи и на њих је потребно пронаћи одговоре.
Све претходне чињенице о миру и религији као двоједној стварности које се једна другом идентификују и међусобно прожимају, на примјеру босанскохерцеговачког друштва, које и двадесет година након ратних сукоба, живи у „залеђеном конфликту“, затворености и неспремности за сусрет, комуникацију и заједништво једних са другим, постају тешко разумљиве и неприхватљиве. Шта је у питању? Има ли толеранције међу црквама и вјерским заједницама, међу вјерницима свих конфесија у Босни и Херцеговини? Толеранције свакако има, сусрета, пријатељства, разговора, дијалога, истинског суживота има, али је он још увијек недовољан и непрепознатљиву широј друштвеној заједници.
Толеранција изворно, етимолошки, значи „трпити, подносити“ (Шушњић, 2004, 9) другог и другачијег. Међутим, толеранција се не може суштински поистовјетити са етимолошким значењем, већ се мора прогресивно схватити као спремност да се прихвати други и другачији и да се са њим води озбиљан дијалог у циљу изградње стабилне друштвене заједнице. Зато Шушњић предлаже да се напусти то етимолошко значење и умјесто њега, као одређење толеранције, предлаже: „признати, упознати, уважавати и живјети са разликама, носити другог у себи, поштовати другог и другачијег од нас“ (Шушњић, 2004, 9). Толеранција мора имати и одређене границе, а те границе се односе само на толеранцију према ономе ко чини зло, док толеранција према добру нема и не смије да има границе. „Толеранција је став уколико се односи на мишљење другог, а чин уколико се односи на понашање другог. Толеранција нема граница што се тиче мишљења, али има границе кад је реч о понашању. Не смије се бити толерантан према некоме ко угрожава друге: бити толерантан према њему значи и сам учествовати у злу“ (Шишњић, 2004, 9).
Овакаву толеранцију подразумијевају и религијске свете књиге. Међутим, чини нам се да је нвио толеранције остао омеђен на оном етимолошком значењу „трпити, подносити“, те су се изгледа вјерници и задовољили са тим да трпе другог и другачијег. Чини нам се да је потребно дијагностификовати проблем, те рећи да се све религијске заједнице сусрећу са проблемом номиналности и равнодушношћу већине својих вјерника према изворним поукама светих књига. Та номиналност – вјерник само по имену, а не и по начину живота – продукује и проблем равнодушности према другом и другачијем. Такав став порађа само трпљење другог, свјесност чињенице да поред мене постоји неко другачији са другачијим именом, националношћу, вјероисповијешћу. У случају евидентне религијске номиналности, постоји код вјерника недостатак спремности за сусрет, комуникацију и заједнички живот са другима. Са друге стране сусрећемо се са чињеницом пораста вјерског фундаментализма, који сасвим сигурно није поникао унутар вјерских и црквених заједница. Фундаменталисти не само да су равнодушни, већ често пута „у име вјере“ постају нетрпељиви према вјерницима других вјероисповијести, па и према атеистима и агностицима. Они захтјевају ексклузивност за своје религијске и философске ставове, њихови погледи на друге су „крути и ригидни, крајње догматски и несклони дискурсу са конкурентским погледима на свијет на основу разлога“ (Грујић, 2016, 349). Наравно, чињеница је, и то се мора рећи, да нити једна црква и вјерска заједница није, нити ће икад стјати иза било каквог вјерског фундаментализма. Цркве и вјерске заједнице морају, крећући се између номинализма и фундаментализма, јасно усмјерити све своје вјернике и све своје капацитете ка пуноћи међурелигијских сусрета, комуникације, заједништва.
Цркве и вјерске заједнице морају да буду покретачи дијалога, сусрета и заједништва са вјерницима других вјероисповијести. Оне не смију чекати да буду подстакнуте, покренуте и мотивисане са виших истанци и са стране, већ оне саме (вјерске заједнице) морају бити покретачи, оне саме, тј- прије свега, вође и поглавари тих заједница, морају да подстакну и мотивишу све своје вјернике за дијалог и сусрет са другим и другачијим, био он вјерник друге вјероисповијести, био атеиста, агностик или било ко други. Поруке мира не смију бити периодичне пароле, нити ријечи молитве без садржаја и испуњења. Свете књиге свих религија нису и не смију бити обични архивски споменици, већ живе божанске књиге, а да би биле живе, њихове поруке, поруке мира, се морају оживити. Те поруке мира се морају одјелотворити и оваплотити у сваком вјернику, морају бити начин живота сваког вјерника. Јер, Бог је Бог мира, а мир је задатак, пут и метод сваке цркве и вјерске заједнице и сваког њехог вјерника.
УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА
„Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа „што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја“- Патријар Павле.
Мир није нешто спољашње у односу на човјека, он је саставни дио бића сваког човјека, а посебно, видјели смо то, сваког вјерника. Говорећи о онтолошким претпоставкама иринологије, науке о миру, Сакан примјећује да је битак мира изворно везан „за људску свијест, за антрополошку димензију“ (Сакан, 2010, 37). Видјели смо да се мир нарушио онда када се човјек окренуо од Бога, од природе, од ближњег. До конфликта и немира је дошло онда када је човјек нарушио природни склад и хармонију која је владала међу људима, те међу људима и природом, као и између људи и Бога. Мир искључује гордост, егоизам и самољубље. А свака затвореност било које друштвене групе, па и религијске, за сусрет са другим и другачијим, рађа колективно самољубље и колективну гордост и самодовољност. Веома је важна порука са међувјерске конференције одржане у Пећи 2013. године, са које је један вјерски лидер (епископ Теодосије) поручио: „Хришћани, муслимани и Јевреји, свако на свој начин, виде Бога као човјекољубца који нас учи како да му постанемо слични у љубави и милосрђу. То је још један разлог више зашто морамо увијек да будемо свјесни да наше свједочење мора бити колико је год то могуће у братској љубави и солидарности, без обзира на наше разлике… Наша љубав према Богу мјери се прије свега спремношћу да разумијемо, помогнемо и чак се и сами жртвујемо за другога“ (Томић, 2013, 76). Зато с правом можемо рећи да је природна и духовна потреба човјека да се окрене ка другом и другачијем, да разговара, комуницира и оствари истински живот са другим и другачијим.
Истински живот са другим и другачијим није живот једних поред других, већ једних са другима. То је пуноћа живота, пуноћа заједнице, пуноћа у отворености и сусрету са другим, који је мој ближњи. Велика је одговорност на Црквама и вјерским заједницама да све своје вјернике и све капацитете са којима располажу усмјере ка постизању пуноће међурелигијских сусрета и међурелигијског дијалога и толеранције. Све религијске заједнице морају развити свијест својих вјерника да се мир мора живјети, да је прави вјерник једино онај који је миротворац, који у сваком човјеку види свог брата, а не неког ко ће га, само зато што је другачијег вјерског усмјерења, угрозити.
Вјерске вође, вјерски лидери и вјерски службеници морају бити истински покретачи суживота, мира, сарадња, дијалога и толеранције. Веома је важан лични примјер. Оснивачи религија и писци вјерских светих списа су понајвише поучавали личним примјером. Њихов лични примјер, њихов живот у заједници породио је свете списе и поруке мира у њима. Мир и живот у заједници су породили теоријске поуке и поруке мира, а не обрнуто. Нису књиге створиле заједницу мира, већ је заједница мира своје искуство борбе за мир и искуство живљења мира, преточила у слова и ријечи и начинила свете књиге по божанском надахнућу. Лични примјер светих људи, који су заиста као што каже Апостол Павле „свима били све, да их како год спасу“ (1. Посланица Коринћанима, 9,22), те радили на стварању заједнице мира, савршене заједнице љубави надахњују и показују да љубав и мир немају алтернативу.
Градим мир, волим, постојим, постојим као човјек, а онда и као вјерник, такву самосвијест треба да развију цркве и вјерске заједнице и њихови вјерници. Религије су заиста мировне организације, мир је заиста једини пут којим ходе, мир је једини њихов метод и њихов једини циљ. Грађење мира, заједнице мира и љубави њихов је смисао постојања. Те поставке треба оваплотити у сваком вјернику и сваком човјеку и открити као његов логос бића, који је је логос мира. Ако живи у скалду са својим логосом, својим бићем, поукама својих светих књига и ако буде подстакнут свјетлим личним примјерима мировњака било они вјеркси лидери или други велики мировњаци, онда за човјека, био он вјерник или не, нема другог пута до пута мира.
Толеранција мора да пређе из фазе „трпљења и подношења“ ка фази сусрета, загрљаја, љубави међу свим народима и свим религијским заједницама. Таква толеранција ће створити друштво у којем ће сваки човјек и свака мања друштвена, културна, економска, привредна, религијска и свака друга заједница, постићи свој пуни демократски капацитет. Такво друштво није утопија, оно је могуће, оно је потребно! Од оваквог друштва се религијске заједнице не смију ограђивати, већ све своје вјернике и своје капацитете усмјерити ка стварању претпоставки и амбијента за живот у таквом друштву. Цркве и вјерске заједнице требају то друштво пуног демократског капацитета просвијетити својим пуним доприносом у изградњи тог друштва, у којем ће сви имати једнаке могућности – како вјерници, тако и атеисти и агностици и сви други. Само тако ће бити могуће испунити вапај јеврејског цара и псалмопојца Давида који вапи за друштвом гдје ће „милост и истина срести се и правда и мир пољубити се“ (Псалам, 85, 10).
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Извори:
1. Библија – Свето Писмо Старог и Новог Завјета (2001) Београд: Југословенско библијско друштво.
- Кур’ан са пријеводом Бесима Коркута, http://medzlis-split.org/images/pdf/prijevod-kurana-besima-korkuta.pdf приступљено дана 01. 12. 2016. у 18:45.
-
Свето Писмо Старога и Новога завјета – Библија (2004) Београд: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве.
Литература:
1. Бегић, О. (2009). Порука омладини, Таквим за 2009. Сарајево: Исламска заједница БиХ.
2. Грујић, Д. (2016) Филозофија и проблем верске толеранције, нови Сад: Центар за емпиријска истраживања религије.
3. Кошутић, Р. (2015) Разлике и сличности аврамовских религија, у: Религија и Толеранција, часопис центра за емпиријска истраживања религије, број 24. Нови Сад: Центар за емпиријска истраживања религије( стр. 209-218).
4. Милин Л. (2002) Научно оправдање религије, књига 1. Шид: Графосрем.
5. Сакан (2010) Појам и филозофске претпоставке иринологије, у: Саврог, часопис за друштвене и природне науке број 1/2010, Бања Лука: НУБЛ (стр. 27-48).
6. Сејфија И., Делић, А., Ципурковић, Е. (2013). Млади и мировни рад у БиХ, Сарајево: Friedrich-Ebert-Stiftung.
7. Томић Н. (2013) Изазови цркава и вјерских заједница у постконфликтномм друштву западног балкана у: Кнежевић Н., Попов-Момчиновић, З. Улога религије у помирењу и транзиционој правди, Нови Сад: Центар за истраживање религије, политике и друштва (стр. 71-78).
8. Топић, Т. Живановић А., Жоља, А. (2008). Мировни активизам у Босни и Херцеговини, Бања Лука: Хелсиншки парламент грађана.
9. Шушњић, (2004). Границе Толеранције, у: Религија и Толеранција, часопис центра за емпиријска истраживања религије, број 1. Нови Сад: Центар за емпиријска истраживања религије( стр. 7-16).
Nakon završetka kurseva i testova u okviru “Male škole za izgradnu mira”, učesnici su pozvani da napišu eseje na jednu od šest tema koje su bile obrađene u okviru MŠIM.
Drugi rad po redu koji smo odlučili objaviti jeste esej na temu “Улога религије у изградњи мира” od autora Предраг Вујић. Ovaj izuzetan esej jedan od tri rada koje smo odlučili nagraditi radi kritičkog osvrta, poduzetog istraživanja kao i relevantnosti obrađene teme.