Forum

Поштована професорице и драги пријатељи мировњаци,

На крају мале школе за изградњу мира, прилика је да сумирамо наше утиске са предавања. Мала школа за изградњу мира је показала да је она мала школа великог срца. Она је Мала школа, која је испунила велики циљ. Мала школа је окупила велике људе. Зашто кажем велике? Само велики људи су спремни да граде мир, само велики људи имају спремност да комуницирају, да воде дијалог – дијалог за мир, за заједницу јединства у богатству различитости. Само велики људи су спремни да у сваком човјеку препознају доброг човјека. Да, доброг човјека. Зло нема онтолошко постојање, самим тим не постоји зао човјек. Зло “постоји” само онда када га ми допустимо, када логос нашег бића усмјеримо ка погрешном циљу. Кад промашимо прави циљ. А прави циљ човјека је да се оствари у другом и кроз другог човјека. Кроз сусрет, дијалог и заједницу са њим, са другим човјеком. Мала школа за изградњу мира кроз теоријска сазнања и кроз личне примјере свих људи у овом пројекту “тјера” све полазнике ове школе на допринос изградњи друштва једнакости и равноправности у богатству различитости.
Можа многе од нас обесхрабрује што нас је мало, што је мало људи спремних да живе мир и да се боре за њега. То не смије да нас обесхрабри. За подстицај свима нама подсјетићу на ријечи једног савременог мировњака, који је у најтежим условима, позивао на мир. О количини мржње и количини љубави, те о моћи једне и друге, мене лично најбоље мотивише ова његова реченица: „Можда је на овом свету неистине, неправде и мржње више, али су истина, правда и љубав моћније“ – Патријарх Павле.
И на крају један приједлог за професорицу и за тим Мале школе за изградњу мира. Бићу слободан да предложим да по завршетку ове школе за изградњу мира издамо један мали зборник наших есеја, коментара, закључака, размишљања о миру и о школи мира. Бар као једна мања књижица, брошура, гдје би сви и предавачи и учесници ко жели могао изнијети утиске о малој школи за изградњу мира и гдје би неки од интересантнијих есеја могли бити објављени. Такво једно штампано издање би послужило као потицај како нама тако и свим осталим мировњацима да се активно укључе у процес изградње мира у нашој држави и нашем друштву.

Добро сте препознали и идентификовали као кључни проблем који медији потенцирају, како у вријеме сукоба тако и данас, а то је да су за лошу економску, политичку, културну и сваку другу ситуацију, криви “они други”. Ријетко који медиј жели објективно и непристрасно сагледати свеукупну ситуацију и дати један непристрасан суд о свему томе. Питам се има ли независних и ненавијачких медија? Има али су ријетки. Тужна је чињеница да је опасно бити непристрасан. Или си “њихов или наш”. Пут између њиховог и нашег, пут који био спона између народа и религија, је авантуризам и непопуларан. А тај пут, пут споне и заједнице, је ништа више ни мање, до једини нормални, хумани и човјечански пут. Медији имају велику улогу, како у стварању конфликта, тако и у изградњи мира. Велика је предност што се данас могу користити друштвене мреже за промоцију мира и заједничког живота. И зато их сви требамо користити за промоцију дијалога, мира и заједничког живота у нашој држави. Свако од нас то може, треба и мора, мир је у мени и теби, почнимо, подстакнимо промовишимо мир, јер он нема алтернативу. Он је једино природно стање човека, све друго је неприродно, чак шта више противприродно стање.

Добро сте рекли “Религија може бити повезујући фактор…” У било којој од ових Аврамовских/Абрахамских религија кључну улогу играју двије ствари слобода за мир и слобода за љубав. Дакле, слобода. Ништа није императив, али сте слободни ширити мир и љубав. Слободни сте/смо их живјети. У томе је смисао спасења човјека и његове овоземаљске и небеске среће: у слободном опредељењу за мир и за љубав. Религије – Цркве и Вјерске заједнице не да могу, него, усудио бих се рећи, морају бити повезујућии фактор! Повезивање, Заједница, додир, сусрет и загрљај су основне компоненте, конститутивни елементи Цркава и вјерских заједница. То смо видјели и то сам ја разумио како из ваших предавања тако и из мог скромног познавања Историје религије, а и мог искуственог религиозног живота. Зато је потребно да пред друштво, пред човјека изнесемо оно што смо као пчела покупили и претворили у мед, а то је да упознамо друштво да су у свакој од ових религија основне компоненте: дијалог, разумјевање, сусрет, мир, љубав. Понекад се религија (онако на први поглед) схвати само као скуп одређених прописа који вјерник мора да испуњава како би вјерно служио Богу. А она је много, много више. Религија је заједништво, повезујући фактор. Ако ишта мора, онда мора да повезује и зближава.

Драга Амна, драго ми је да Ви као просветни радник желите да личним примјером подстакнете развој и унапређење образовања за мир.
Ви сте овим вашим племенитим наумом да почнете васпитавати дјецу за мир на почетку сваког часа, још једном потврдили једну од наших теза са почетка ове наше мале школе, да ћемо ми најбоље васпитавати и образовати наше ученике личним примјером, личним подстицајем. Дјеца морају, као што рече професор Нерзук, препознати наш унутрашњи мировни логос. Тачније, морају препознати да смо ми цијело своје биће, све до најтањег логоса у њему, усмјерили ка миру. Уствари, тај логос је логос мира, нема логоса немира, једино га нечисте мисли могу упрљати нечистим наслагама. Код дјеце је тај логос чист, нема наслага немира, али ако их запустимо и ако тај танани део душе, тај логос, не обогатимо дивним поукама мира и а ако га не васпитавао личним примјером и примјером великих мировњака, онда ћемо их препустити штетним трендовима немира и нетолеранције, те ће им тај логос бити погрешно усмјерен.
Велика је одговорност на нама васпитачима (да, баш васпитачима) јер потребно је васпитавати за мир цијело биће човјека, васпитавати му срце, савјест, мисли, јер “какве су ти мисли, такав ти је живот” – говорио је отац Тадеј. А велики Ганди је рекао “култура једне нације лежи у срцима и душама њених људи” – ето зашто треба и васпитавати и образовати за мир. Упоредо васпитавати и образовати (јер се то двоје уопште не може одвојено посматрати, јер је то двоједна стварност, двоједни процес).

Мир вам! Мир свима! Помаже Бог! Šalom aleihem,Es-selamu ‘alejkum. Дивно је било слушати предавања високопречасног свештеника оца Радивоја, велечасног свећеника Мариа, и драгих предавачица Азре и Елме, који/које су дивно излагали/излагае најважније поставке из тематске цјелине улога религије у изградњи мира. Веома инспиративна и надахњујућа предавања. Важна поука из свих предавања је да дијалог нема алтернативу. Босна и Херцеговина је (као што уважени предавач рече за Мостар) одувијек мјесто сусрета и додира Истока и Запада. Она је била мјесто њихове симбиозе и заједнице те две цивилизације. Веома је важно афирмисати те историјске и културне тековине Босне и Херцеговине, као мјеста сусрета и додира различитих културних и религијских цивилизација… Веома је важно да свако од нас личним примјером подстакне, охрабри, мотивише, промовише и буде активни судионик сусрета различитих вјероисповести тј. Међурелигијских сусрета. Циљ сусрета, додира, дијалога није и не може бити живот једних ПОРЕД других, већ једних СА другим.

Данашњи социјални покрети су “кратког даха”, као што је Амна примјетила осим подстицаја на буђење свијести о конкретном друштвеном проблему најчешће долази до тзв. ” самозасићења и “аутоапатије” тако да и сами организатори и идејни творци покрета западају у летаргију и апатију, као што су синдикални и раднички покрети. Упркос веома тешком положају радника синдикални покрети и вође западају у апатију и убјеђују раднике да је добро све док постоји и минимум радничких права, што је тужно и забрињавајуће… Треба прво порадити на буђењу свијести о значају друштвеног активизма истичући свијетле примјере великих вођа социјалних покрета који ни у најтежим тренуцима нису одустајали од рада на борби за боље, толерантније, праведније и хуманије друштво.
С друге стране, тешка ситуација понекад доводи до радикализације социјалних покрета, као што су (а што је уважена Александра у својим одличним и студиозним предавањима навела) код нас раднички протести ескалирали у насиље и паљења. У сваком случају, потребно је радити на буђењу и развоју свијести о потреби и значају друштвеног активизма у социјалним покретима.

Поштована професорице,
Хвала на веома инспиративним, надахнутим и душекорисним предавањима. Била је ово прилика да се науче многе ствари о трансформацији конфликта и изградњи мира,пратећи веома квалитетна и садржајна предавања. На претходном курсу о култури мира имали смо једну врло садржајну и аргументовану дискусију између нас судионика школе о томе колико је важно у образовном систему говорити и систематски изучавати културу мира и колико је важно личним примјером промовисати мир и толеранцију. Ја сам, нимало не умањујући изучавање различитих мировних теорија, потенцирао лично свједочење, лични напор да свим својим бићем свједочимо мир. Мислим да је суштинска порука и ваших предавања позив на лично свједочење тј. да се рецимо у школама стави акценат на наставника или професора као човјека мира, те ће се они које он или она подучавају слиједити његов лични примјер. Лако је научити теорију и савладати теоријске постсвке, много је важније у особи препознати човјека на путу мира. Ја то препознајем у Вама. Ви на сваком кораку радите на изградњи и промоцији мира, тиме ваше теоријско излагање не остаје само на апстрактним научним теоријама о миру, већ то постају животне поставке. Мислим да се мора говорити о миру као начину живота и увијек то понављати млађим нараштајима. Мир је начин живота сваког човјека. Конфликт и сукоб су противприродна стања и промашај циља човјековог постојања.
Што се тиче колективног прешућивања конфликтних чињеница, ми смо на жалост друштво у служби промоције конфликта. Бар су медији створили такву (не)културу – “(не)културу промоције конфликтних ситуација”. Конфликт се не смијемо промовисати, али ни ћутати о њему. На њега треба указивати као трагичну, страшну чињеницу коју нисмо произвели ми који смо га претпели, него је наметнут. Мир треба промовисати снажно, не чекати да га медији промовишу, већ га промовисати личним примјером увијек и на сваком мјесту… Мир почиње од “мене и тебе”, не може нам нико наредити мир са стране, већ га ми градимо и ми га живимо. Све док се не уживимо у њему, не можемо рећи да смо мировњаци…

Армине, лијепо си то објаснио. Вејроватно си прочитао у мом другом коментару, да сам понудио и нека конкретна решења за приближавање и “утискивање” теоријских сазнања о култури мира у наш образовни систем, нарочито у средње школе. Истакао сам и важност личног свједочења, сматрам је и сматраћу је и даље битним компонентом у образовању за мир. Могу да имам сво знање овог свијета, да знам све теорије о миру и насиљу, али ако нисам лични промотер мира, ако нисам цијелог себе дао за мир, вриједи ли ми што сво то знање? Мир није теорија, мир је пракса, мир је живот, мир је пут. И наравно, то ни у ком случају не значи да теорија и теоријско сазнање није потребно. Напротив. Потребно је, поготово вама у средњој школи, али мора бити праћено конкретним дјелима на промоцији мира. Зашто то говорим? Посматрајући наше политичаре, видимо људе који добро познају мировну политику, раде на мировним стратегијама, а истовремено подижу тензије и покушавају креирати нове сукобе. Зато и само зато инсистирам на васпитању цјелукупне личности за мир, промену свијести и потицају на лични примјер. Ви ученици морате у личности онога ко вас образује за мир спознати мировњска, а и он од вас треба да очекује, не пуку репродукцију теоријских сазнања о муру, већ мировњаке на путу мира. Не на путу до мира, већ на миру као путу. Ово је само допуна твог коментара 🙂 Надам се да се слажете око ових очекиваних исхода теоријских сазнања који би се изучавали у образовном систему.

Слажем се у потпуности са Амном. Ми данас у школама имамо на примјер редовно образовање о саобраћају и саобраћајним правилима у оквиру неких предмета, а посебно у оквиру устаљених саобраћајних секција. То је похвално, али исто тако мора постојати и нека врста системског мировног образовања. Можда би било добро и предлажем професору и осталим професорима и цијелом тиму “Про будућности” да урадимо нешто у виду брошуре или мини уџбеника о култури мира за основну и средњу школу, попут оних брушура о опасности од мина, о демократији, превенцијама од болести и сличних брошура које су рађене и дистрибуисане по школама и само постојање тих брушара на неки начин је “натјерало”, подстакло и мотивисало наставнике да раде на поменуте теме. Радити за почетак на оснивању факултативних секција под називом “култура мира”. Треба учинити све како би у образовни систем утиснули изучавање културе мира. Тиме би створили предуслове за изградњу друштва једнакости, поштовања и истинског суживота међу народима.

Веома корисна, инспиративна и занимљива предавања уваженог професора Нерзука. Што се тиче примједбе драгог Армина да се у наставном плану и програму средњих школа у Босни и Херцеговини, не спомиње култура мира, то је дјелимично тачно, али Ипак не можемо рећи да се не говори о изградњи мира и да се не ради на процесу изградње мира. Из личног искуства, могу посвједочити да се у мом колективу доста пажње посвећује изградњи мира, те да то чинимо личним примером и личном жељом и ентузијазмом без потицаја “одозго”… Свако мора дати нешто и од себе, личним примјером промовисати културу мира. Мир је лични напор, свједочење и себедавање за другог. О миру се не ифмормише толико, колико се њиме живи. Ипак, добро је да си указао на тај проблем. О миру се говори и мир се свједочи прије свега на вјеронауци, на часу одјељенског старјешине, те на другим часовима хуманистичких и друштвених наука… Требамо сви скупа наметати те теме, и једни и други са обе стране катедре…
Велики поздрав и поштовање професору и свим учесницима овог курса…. Мир нема алтернативу…