Forum

Moje komentar zapocecu slavnim delom Semjuela Hantigtona, koji u svojoj knjizi ” Sukob civilizacija”, govori kako, u buducnosti, rat se nece voditi, ni za politiku, ni za ekonomiju, vec da ce rat nastajati iskljucivo sa kulturne strane odnosa izmedju nacija i vera. Ovo delo se moze ispostaviti tacnim, jer svedoci mnogih konfliktnih sukoba koje se desavaju danas, a i desavale su se i u proslosti, a imaju kulturni predznak. Uzecu sad za primer BiH, u kojoj bas ova knjiga preslikava stanje, u kojoj postoji multinacionalno i multietnicko stanovnistvo, koje se i 20-ak godina posle rata u nekom obliku pasivnog konflikta. Mislim da je kljucno za pomirenje unutar ne samo BiH, vec i celog Balkana, da krenemo da menjamo sebe, jer kao sto je Gandi rekao:”Budimo promena koju zelimo da vidimo u svetu”. Da skratim, treba svi,kao ravnopravni clanovi ovog drustva, da pocnemo da se menjamo, a ne da cutimo i da dozvolimo da se zadovoljimo sa pasivnim mirom, treba da kroz dijalog i jednu toleranciju, uspemo da izgradimo jedno zdravo drustvo, a napominjem da je to moguce samo ako pocnemo da menjamo sebe.

U pravu ste, da se dosta zloupotrebljena teza. Sto se tice, da li kulturni ili neki drugi predznak omogucuje da se dolazi do nekih materijalnih i drugih koristi, ima mnogo tacnosti. To je neki vid latentne forme(Merton), kada se isticanjem kulture, ostvaruje neka druga korist. Svesni smo ratnih desavanja, da su ona bila zverska, a ne verska. Jer odredjeni funkcioneri u to vreme, i ne samo oni vec i odredjeni ljudi, ucesnici samih ratova, su iskoristili sami rat, ne samo u smislu zastite svog naroda, vec da bi ostvarili neku korist. U ratu se dosta ljudi obogatilo, na racun nekog drugog, i bas danas takvi ljudi ne zele da ostvare prosperitetno drustvo, sto je velika prepreka ovom drustvu. Mislim da veliki broj neduznih zrtava u ratu, stradanja civila, pa cak i od strane iste vere, dokazuje da je ovaj rat imao konotaciju zverskog. Da bi izgradili jedno prosperitetno drustvo, u kojima ce se postovati razlicitosti, u kojem nema nekih predrasuda, koje su nam u dosta slucajem nametnute, treba da ukazemo, kako sebi, tako i buducim generacijama, da mozemo i moramo da cuvamo svoje, a postujemo tudje. Isto tako na kraju bi dao jedan citat, takodje Gandija koji kaze:” Da zivimo kao da nam je poslednji dan u zivotu, a da ucimo kao da cemo ziveti vecno”. Ovaj citat sam izabrao, zato sto, bar mene asocira da treba da treba i da moramo da zivimo sa razlicitostima, da postujemo jedni druge, i samim tim cinimo sebi zivot lagodnim, dok drugi dio citata me asocira na to da stalno treba da ucimo o drustvu, jer drustvo je promenjivo, i sto pre budemo shvatili da je rat davno iza nas, i da treba da se okrenemo buducnosti, bice lakse i za nas i za ljude oko nas. Hvala!

Поштована професорице,
Хвала на веома инспиративним, надахнутим и душекорисним предавањима. Била је ово прилика да се науче многе ствари о трансформацији конфликта и изградњи мира,пратећи веома квалитетна и садржајна предавања. На претходном курсу о култури мира имали смо једну врло садржајну и аргументовану дискусију између нас судионика школе о томе колико је важно у образовном систему говорити и систематски изучавати културу мира и колико је важно личним примјером промовисати мир и толеранцију. Ја сам, нимало не умањујући изучавање различитих мировних теорија, потенцирао лично свједочење, лични напор да свим својим бићем свједочимо мир. Мислим да је суштинска порука и ваших предавања позив на лично свједочење тј. да се рецимо у школама стави акценат на наставника или професора као човјека мира, те ће се они које он или она подучавају слиједити његов лични примјер. Лако је научити теорију и савладати теоријске постсвке, много је важније у особи препознати човјека на путу мира. Ја то препознајем у Вама. Ви на сваком кораку радите на изградњи и промоцији мира, тиме ваше теоријско излагање не остаје само на апстрактним научним теоријама о миру, већ то постају животне поставке. Мислим да се мора говорити о миру као начину живота и увијек то понављати млађим нараштајима. Мир је начин живота сваког човјека. Конфликт и сукоб су противприродна стања и промашај циља човјековог постојања.
Што се тиче колективног прешућивања конфликтних чињеница, ми смо на жалост друштво у служби промоције конфликта. Бар су медији створили такву (не)културу – “(не)културу промоције конфликтних ситуација”. Конфликт се не смијемо промовисати, али ни ћутати о њему. На њега треба указивати као трагичну, страшну чињеницу коју нисмо произвели ми који смо га претпели, него је наметнут. Мир треба промовисати снажно, не чекати да га медији промовишу, већ га промовисати личним примјером увијек и на сваком мјесту… Мир почиње од “мене и тебе”, не може нам нико наредити мир са стране, већ га ми градимо и ми га живимо. Све док се не уживимо у њему, не можемо рећи да смо мировњаци…

Poštovana profesorice Zlatiborka,
drago mi je da sam imao priliku da odslušam Vaša predavanja, a kao gimnazijalac Vam se zahvaljujem što ste mi pružili znanja i zanimljive, konkretne primjere transformacija konflikata.
Svakako, kao što sam komentarisao i u prijašnjem kursu, svjedok sam da se u obrazovnom programu često zanemaruje svako detaljno pronicanje u teorije transformacije konflikta.
Također, kao što je i Predrag napomenuo, vodila se diskusija o bitnosti ličnog primjera izgradnje mira nad teorijskim poznavanjem mirovnih problema.
Kao što ste spomenuli i u svojim predavanjima, mnoge ličnosti su posvetile svoj život izgradnji mira, te njihov primjer svakako treba slijediti svaki mirovnjak, ali mnogi nikad neće dostići taj nivo predanosti ka rješavanju mirovnih problema.
Svakako ono što svako zainteresovan može učiniti, je da nauči ponešto o institucijama koje omogućavaju pojedincima da što uspješnije izvrše svoje mirovne ciljeve.
Možemo posmatrati druge lične primjere i izvlačiti korisne pouke o reakcijama društva na određene mirovne strategije, tako da naš vlastiti doprinos miru bude što potpuniji, a ne kao što ste napomenuli, da dovede do negativnog ili ugovorenog mira.
Što se tiče kolektivnog prešućivanja, svakako se može zaključiti da je jako zanimljiva pojava.
Kao što mnogi nagomilani i zakopani problemi gotovo uvijek isplivaju na površinu, odnosno manifestuju na određen način u ljudskoj psihi, trebalo bi ozbiljno razmisliti o kolektivnoj svijesti koja omogućava da se ozbiljniji problemi na taj način stišavaju šutnjom.
Nadam se da ćemo jednog dana imati više uvida u moć ljudskog prešućivanja i stvarnih posljedica šutnje ne samo individualaca, već i cjelokupnih nacija.

“Mir u svijetu može doći samo kao prirodna posljedica univerzalnog prosvijetljenja”, riječi su velikana nauke, Nikole Tesle.
Drago mi je da sam dio toga kroz ovu školu, a posebno, jer se među nama nalaze divni mladi ljudi koji mogu promijeniti svijet nabolje. Hvala ti Armine, prekrasno je to sto si, kao mlada osoba, naš saputnik u koracima prosvjetljenja.

Poštovana Amna,
hvala Vam što to uviđate i što me ohrabrujete u mojim mirovnim ciljevima 🙂
Nikola Tesla je to izvrsno rekao!

Поштована професорице и драги пријатељи мировњаци,

На крају мале школе за изградњу мира, прилика је да сумирамо наше утиске са предавања. Мала школа за изградњу мира је показала да је она мала школа великог срца. Она је Мала школа, која је испунила велики циљ. Мала школа је окупила велике људе. Зашто кажем велике? Само велики људи су спремни да граде мир, само велики људи имају спремност да комуницирају, да воде дијалог – дијалог за мир, за заједницу јединства у богатству различитости. Само велики људи су спремни да у сваком човјеку препознају доброг човјека. Да, доброг човјека. Зло нема онтолошко постојање, самим тим не постоји зао човјек. Зло “постоји” само онда када га ми допустимо, када логос нашег бића усмјеримо ка погрешном циљу. Кад промашимо прави циљ. А прави циљ човјека је да се оствари у другом и кроз другог човјека. Кроз сусрет, дијалог и заједницу са њим, са другим човјеком. Мала школа за изградњу мира кроз теоријска сазнања и кроз личне примјере свих људи у овом пројекту “тјера” све полазнике ове школе на допринос изградњи друштва једнакости и равноправности у богатству различитости.
Можа многе од нас обесхрабрује што нас је мало, што је мало људи спремних да живе мир и да се боре за њега. То не смије да нас обесхрабри. За подстицај свима нама подсјетићу на ријечи једног савременог мировњака, који је у најтежим условима, позивао на мир. О количини мржње и количини љубави, те о моћи једне и друге, мене лично најбоље мотивише ова његова реченица: „Можда је на овом свету неистине, неправде и мржње више, али су истина, правда и љубав моћније“ – Патријарх Павле.
И на крају један приједлог за професорицу и за тим Мале школе за изградњу мира. Бићу слободан да предложим да по завршетку ове школе за изградњу мира издамо један мали зборник наших есеја, коментара, закључака, размишљања о миру и о школи мира. Бар као једна мања књижица, брошура, гдје би сви и предавачи и учесници ко жели могао изнијети утиске о малој школи за изградњу мира и гдје би неки од интересантнијих есеја могли бити објављени. Такво једно штампано издање би послужило као потицај како нама тако и свим осталим мировњацима да се активно укључе у процес изградње мира у нашој држави и нашем друштву.

Poštovana profesorice, mislim da je tema o kojoj govorimo ove sedmice jako bitna, posebno za naše BiH društvo koje se nalazi u tranziciji i kojem je prijeko potrebna promjena svijesti. Ističete kao jako važan segment javno govorenje istine, ali kako da dođemo do javnog govorenja istine kada ovdje svako ima svoju istinu? Jasno je da tako ne bi bilo da nema ovako jakih političkih i medijskih lobija koji stvaraju “struje”, služe se raznoraznim manipulacijama i retorikama koje doprinose podjelama. Odakle početi kada je u svakom segmentu društva problem? Znamo da je dogovor, razgovor i oprost ključ ali zašto se tako nešto, de facto, ne dešava već dugi niz godina? Ako bismo sagledavali iz neke realne perspektive potrebno je promijeniti sve, pojednostavljeno rečeno, ali bojim se da to nije stvar samo volje šačice prosvijetljenih. Puno veću moć imaju oni koji drže u rukama sistem odlučivanja. Znam da zvučim negativno, ali pokušavam biti realna, usput i saznati šta se konkretno može učiniti iz ove pozicije?

Poštovana profesorice,

Hvala Vam na detaljnom predavanju potkrijepljenog sa zanimljivim slučajevima. Zanima me zašto ste baš izabrali slučaj Irske u kontekstu konflikta i mira u našem društvu? Naime, sama priroda nastanka sukoba u Irskoj i Bosni i Hercegovini nije ista. Na početku ste nas upoznali sa različitim definisanjem mira , pozitivni i negativni. Priroda rata u Bosni i Hercegovini nije religija niti je sam rat u konačnici bio građanski rat. Potenciranje religije i religijskog sukoba vodi u krivom smijeru rješavanja problema bosanskohercegovačkog društva na putu ka izgradnji mira i suživota. U Bosni i Hercegovini društvu je nametnut osjećaj nacionalne pripadnosti susjednim državama, a prilikom izjašnjavanja građana 29.2. i 1.3. 1992.godine, na referendumu za nezavisnost, pitanje se odnosilo isključivo na državu Bosnu i Hercegovini, sa etničkim pripadnostima naroda koji žive isključivo u njoj. Da li je po Vama zaista rješenje podizanje zidova, u prijevodu , svaki kanton država za sebe ili ako to gledamo na višem nivou državnog uređenja entitet država za sebe ili je pak rješenje za nove, buduće generacije stvaranje zajedničkog osjećaja pripadnosti državi Bosni i Hercegovini, bez obzira na etničku pripadnost, jer je religija privatna stvar pojedinca? Ne smijemo zaboraviti notornu činjenicu da su Opšte okvirni mirovni sporazum , poznatiji kao Dejtonski sporazum potpisali predsjednici međunarodno priznatih i suverenih država, R Hrvatske, SR Jugoslavije i R Bosne i Hercegovine, te samim tim kompariranje sukoba u Bosni i Hercegovini sa državama u kojima je bio građanski rat ( rat građana unutar jedne države) je nonsense. Nadalje, javno govoronje jeste put ka pomirenju i izgradnji mira, ali bitna poruka koja se šalje sa tih govorenja jeste da su postojali vanjski uticaji na političke vrhove paradržava koje su se osnivale na području suverene i međunarodno priznate države Bosne i Hercegovine( SAO Krajina, Zapadna Bosna, Hrvatska zajednica/republika Herceg Bosna i Srpska Republika Bosna i Hercegovina , kasnije preimenovana u Republika Srpska). Jeste veoma bitna stvar pisanja zajedničke historije, priznavanje najgnusnijih zločina počinjenih tokom agresije na Bosnu i Hercegovine, no sve dok ne postoji zakonska regulativa nakon presuda Radovanu Karadržiću i šestorki Prlić i ostali kojima će se zabraniti imenovanje javnih institucija, parkova, ulica trgova i sl. po njima , ne može se započeti proces stvaranja zajedničke historije. Kult ličnosti je veoma opasan i nažalost duboko ukorijenjen za 20-tak godina u bh društvu. Međutim, treba poslati snažnu poruku narodima i građanima u Bosni i Hercegovini da presude navedenim nisu presude etnosu već pojedincu. Pravne činjenice postoje, presude postoje , one se nekome mogu svidjeti ili ne , ali one su takve i mi ih moramo poštovati.

Odličan je primjer Njemačke, kao države koja je počinila stravične zločine tj. nacistička Njemačka, ali tadašnja svjetska politička scena i elita su odlučili kazniti državu, podijelivši glavni grad i samu državu, kako bi cjelokupna nacija shvatila upravo odgovornost čiji uzrok pojedinac. To na Balkanu nismo vidjeli. Pokušaj NATO-a da iskupi svjetsku scenu i UN zbog šutnje i ne poštivanja Povelje , koji se nažalost završio sa stradanjem civila, nije bio pravo rješenje.

Poštovana profesorice, prije svega zahvaljujem Vam se na predavanju,
najvećim problemom u procesu pomirenja u Bosni i Hercegovini objasnila bih kroz jedan dio izlaganja Vuka Bačanovića u Centralnom dnevniku kada je rekao da je Milorad Dodik samo pokazatelj koliko je Bosna i Hercegovina i sva trenutna dešavanja u njoj neozbiljno shvaćena. Bosna i Hercegovina je država u kojoj njeni predsjednici negiraju tu istu državu bez bilo kakvih sankcija, Bosna i Hercegovina je država u kojoj javno veličanje ratnih zločinaca prolazi bez sankcija, Bosna i Hercegovina je država u kojoj, kada je u pitanju obrazovni sistem, postoje dvije historije, historije dva entiteta, samim tim kreiraju se dvije različite istine o historiji, ovo je država u kojoj ne postoje granice po pitanju nacionalizma, mržnje, nije u samo pitanju nacionalizam koji se ispoljava među narodima u državi, nego nacionalizam koji se promoviše javno, nacionalizam kojeg promovišu ljudi koji su odabrani da čuvaju mir i ravnopravnost svih naroda. Da li možemo pričati o konkretnim akcijama u izgradnji mira kada predsjednik države negira državu? Smatram da je upravo to ključni problem, i tačka koja iznova unazađuje svaki korak ka miru, jer kao što ste rekli, mir nije samo odsustvo konflikta.
Lično, nacionalizam koji se kontinuirano servira od strane političkih lidera smatram samo odličnim vidom manipulacije nad narodima, te najlakši način održavanja dugogodišnje vlasti, ali to je nešto što je nedopustivo. Kako graditi mir kada se ljudi stalno podsjećaju na rat, stalno se govori o tenzijama, nesuglasicama, mislim ovo je država u kojoj je mjesecima glavna tema svih portala sukob oko zastave u kabinetima predsjedništva, koliko su to zapravo banalne stvari, smiješne stvari, a drže narod pod konstantnom tenzijom, a svjesni smo da nisu svi sposobni da prepoznaju političku manipulaciju. Nakon toliko godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma nije napravljen niti jedan pomak u osnovi, na koju treba da se nastavi proces izgradnje mira, a to je sama država, njene strukture i zakon. Sada u okviru započete teme dolazim to rečenice koju Ste pomenuli da je krivica na pojedincu a da je odgovornost kolektivna, tu se pitam zašto je narod ove države i dalje pod uticajem političke manipulacije, gdje je ta granica kada čovjek treba da kaže dosta i promijeni nešto, zašto su upravo takva politička tijela i dalje dominantna u ovom društvu, političko tijelo bez podrške naroda je bezvrijedno i nema nikakvu ulogu, zločin može osmisliti pojedinac, ali ga ne može provesti bez prije svega podrške društva u kome se nalazi a zatim i sljedbenika njegove ideje, pitam se kako je moguće narod koji je na svojim leđima ponio teret rata i zapravo istrpio svu njegovu štetu i dalje sluša iste priče godinama,gdje je granica?

Поштована доц. др сц. Златиборка Попов Момчиновић,

хвала Вам на изузетним предавањима.

Научила сам доста на Вашим предавањима, доста ствари нисам ни знала… Сматрам да се мир треба у себи прво изградити, када то успијемо, моћи ћемо и да “ширимо” мир. Јер, особа која је пуна бијеса, мржње, агоније према другом и другачијем, таква особа и не може “нудити” мир јер таквом особом преовладава немир… Што се тиче држава које су у сукобима, једино их помирење може спасити, али да би дошли до тога, требају да схвате да обје стране гријеше, уколико се ради о сукобу између двије државе. Не можемо казати да је само једна држава крива за конфликт, јер за конфликт је потребан паран број колико знам. Исто је и са људима, минимално двије особе су потребне за сукоб, барем мислим да је тако, осим ако особа нема подвојену/е личност/и па се сама са собом свађа и сл., али то је већ проблем психолошке природе. Мислим да је изградња мира дуготрајан процес и на жалост тренутно мислим да све људе диљем свијета може ујединити једино несрећа, било да је пандемија, било да су поплаве, било да су клизишта и сл. Некако се људи тек у несрећи сјете да смо ми сви исти и да требамо да живимо у слози и у помагању. Да ми не треба да ратујемо једни између других, јер имају много веће и јаче силе за које се требамо бринути.

Са поштовањем,
Анастасија Ћоровић

Poštovana profesorice Popov Momčinović,

hvala Vam na ovim predavanjima!

U prijašnjim studijama sam se također susrela s Arendtinim konceptima krivice i odgovornosti i smatram ih veoma korisnim jer vidim da je preuzimanje odgovornosti neophodno za društveni pomak. Često kažem da bih voljela da sam u osnovnoj školi učila o ratu onako kao što Nijemci uče o drugom svjetskom ratu i boli me što sam o zločinima u okolici mog grada (Mostara) saznala tek u muzejima koje sam svojevoljno posjetila, a ne ranije. U akademskom području se također susrećem s Njemačkom kao pozitivnim primjerom iz tranzicijske pravde. Smatram da je bitno prepoznati da se ni kod njih mjere tranzicijske pravde nisu sprovele odmah nakon konflikta. Naravno, kod nas je već prošlo 25 godina, no zanima me što mislite o ideji da je potrebno da prođe neko vrijekme dok dođemo do tog stadija? U isto vrijeme, razumijem da je “opasno” oslanjati se na ideju da samo treba pustiti vrijeme da uradi svoje i nipošto ne zagovaram da se ne suočavamo s prošlošću u međuvremenu.

Druga kritika koju često čujem je da možda procesi tranzicijske pravde u Njemačkoj nisu bili toliko uspješni s obzirom na rast AfD stranke u posljednih nekoliko godina. Smatrate li da ovaj porast desnice ukazuje na ograničenja efekta tranzicijske pravde ili pak ovaj fenomen trebamo proučavati u širem kontekstu rasta desnice u Europi i svijetu generalno?

Bilo mi je jako zanimljivo naučiti i o drugim kontekstima (poput Sjeverne Irske) i zaista cijenim što ste se potrudili naglasiti ulogu koju su žene igrale u mirovnim pokretima kad ste govorili o značajnim figurama iz ovog područja.

Hvala Vam još jednom!
Ana Gvozdić

Poštovana profesorice Zlatiborka Popov Momčinović, hvala Vam na ukazanom vremenu.

Mislim da treba voditi ljubav, a ne rat. Svaki čovjek bi trebao imati u sebi mir, nositi ga svugdje sa sobom. Ljepše je kada vlada mir u svijetu.
Ali to je sada u nekom drugom kontekstu.
Najviše mi je bilo drago što ste naglasili mirovkinje koje, eto, nisu bile toliko poznate. Drago mi je što sam nešto naučila iz ovoga.

S’ poštovanjem,

Marija Srdić

Поштована доц. др сц. Златиборка Попов Момчиновић,

хвала Вам пуно на још информација.

Информисаћу се темом доласка Хитлера на власт, уопште о томе никад нисам ни размишљала, вјероватно јер су ме увијек занимале више медицинске науке. Тренутно имам довољно слободног времена због Ковид-19, тако да ћу се мало више позабавити темом “Изградња мира и трансформација конфликта”. Људи су за мене веома конфузна бића, нпр. желе промјену власти, а игноришу изборе и сл., доста њих мисли да ће се све само ријешити. А то не иде тако једноставно. Сматрам да је било какво игнорисање потврда, тј. пристанак било ратног злочина или нечег другог. Сагласна сам да човјек не може да има негативне емоције, али их итекако може контролирати чим прихвати чињеницу да љутња, бијес, агресија, мржња и др. и њему/њој чине штету менталног здравља и ствара му/јој менталне поремећаје. Хвала Вам још једном за Ваше одговоре као и за предавања, размислит ћу о свему.

Са поштовањем,
Анастасија Ћоровић

Poštovana profesorice,

Pošto vidim u prethodnim pitanjima da se već povela tema o AfD, moram naglasiti da nisam bila nešto iznenađena njihovim uspjehom na prošlim izborima. Poslije Drugog svjetskog rata, Njemačka je dugo odolijevala iskušenjima desnog populizma. Pojavili su se iznenada kao odgovor na tvrdnju Angele Merkel da nema alternative njenoj politici rješavanja evrokrize. Istraživala sam o toj temi jer sam radila esej pod nazivom ”Njemačko ponovno skretanje u desno” i kopiraću Vam jedan dio mog eseja za koji mislim da objašnjava zašto nisam bila iznenađena.

AfD je prije svega okupila konzervativce koji smatraju da je Angela Merkel pomjerila Christlich Demokratische Union Deutschlands (CDU) previše ulijevo svojim odustajanjem od nuklearne energije i obaveznog vojnog roka i podrškom istospolnom braku. AfD se pozicionirala isključivo u odnosu na CDU i tako izbjegla optužbe za povratak nacizmu.
Dugo je trebalo da se Njemačka pozdravi sa pravilom da je Njemac samo onaj ko ima njemačko porijeklo i tako su i nastali „Novonjemci”. Ali konzervativci su pronašli načina da se suprotstave i ovom pojmu. Tokom predizborne kampanje su osvanuli plakati AfD-a na kojima je stajalo „Novonjemci? Ne trebaju nam, radije ćemo ih praviti sami” iznad čega se nalazila fotografija trudnice. Njemački mediji se nisu pretjerano trudili da razotkriju nove ekstremiste. Desno ekstremnoj stranci je pošlo za rukom da u dijelovima njemačkog medijskog prostora zauzme velik dio. Time su se ekstremne pozicije, koje su još do prije nekoliko godina bile potpuno neprihvatljive, odjednom učinile društveno prihvatljivima.
Svaki drugi prvačić u hamburškim osnovnim školama je stranog porijekla. I umjesto da se priprema teren za jedno koherentnije društvo, Njemačka se usredotočuje na pitanja nacionalnog identiteta. Time se AfD-u poklanja pažnja koja joj je u suštini i pomogla da dođe do izbornog uspjeha. Angela Merkel je jednom prilikom izjavila da Njemačka bez svojih useljenika danas ne bi bila tako dobrostojeća. I usprkos svemu tome uspon AfD-a je posljednjih godina odveo suprotnoj reakciji u njemačkom javnom diskursu. Angela Merkel, koja strahuje od gubitka konzervativnih birača nije bila u stanju spriječiti ovaj proces.

Ovo je bio samo moj komentar na temu o kojoj se već pričalo jer ovaj događaj smatram izuzetno bitnim pošto je AfD našao načina kako doći do svog dijela”medijskog kolača” upravo preko svojih protivnika. Dobili su željenu reklamu bez obzira na sve skandalozne izjave i politiku koju su zagovarali.

Hvala Vam na predavanju i svim primjerima koje ste nam dali jer sam neke stvari čula po prvi put i drago mi je zbog toga.

Srdačan pozdrav

Lijep pozdrav,
Mir u svojim početcima je samo predstavljao odsustvo rata što je tada ljudima bila poznata činjenica.Mir nije samo neko stanje poslije konflikta nego dugotrajan proces na kojem treba puno raditi.Kao što nije lako preći preko konflikta sa osobom iako oprostimo treba nam dugo da pređemo preko nekih stvari ili se to nikada ne desi to je zapravo taj povratak u stanje normale gdje više ništa nije isto niti idealno. Svaka od strana treba prihvatiti istinu i svoje greške. Isto tako trebamo bito svjesti da obje strane nisu iste te biti na opreznosti kod daljnje komunikacije.Niti jedan ljudski život ne može biti naplaćen niti u bilo kojem obliku pogotovo ne u novcu i prirodnim bogatstvima. Trebamo biti svjesni da su mnoge države prošle kroz konflikte i da mi nismo jedini te raditi na procesima internacionalne izgradnje mira. Osnovni ciljevi ratovanja i jesu borba za prirodna bogatstva, resurse, bogatom historijom a ne zapravo borba u nacionalnosti i koja je zapravo bolja. Mislim da je predavalica super opisala jedan bitan fenomen nazvan “Snaga mase” i kako sve kreće od pojedinca i tako se širi i dobijamo jednu masu ljudi koja traže zajednička prava a ne lične interese. Borbe koje su krenule u Irskoj su one koje su krenule u borbu za prava ljudi i onda se sam cilj okreće u konflikte koji su neplanirani te se opet bore za uspostavljanje mira. Zidovi koji djele ljude a nazivaju se “Zidovi mira” su izrazito ironični jer ne prave uopće ono po čemu su nazvani nego djele ljude i odlažu početak uspostavljanja mira. Pokreti žena za svoja prava su u tom periodu bila izrazito bitna jer su to pokretači dobra a ne izdajnici kako su one zapravo nazvane. Uoravo sam razmišljala da svi vjerski pozdravi u sebi sadrže riječ mir, i mislim da je to zapravo odličan način da nekome na tri sekunde oduzmeno pažnju od svakodnevnih briga i poželimo da je mir sa njim. Ubijanje uapravo odnosi fizički dio nas ali ne i naš um i mišljenje i borbu koja ostaje u nama. Ne trebamo se nositi činjenicom da je na Balkanu rat svakih 40 godina nego uspostavljati dugoročni mir od formiranja vojske i naoružanja. BiH i jeste država koja je etnički ourazito bogata i to nije naša slabost i trebamo na to biti jako ponosni.
Srdačno, Sabina

Poštovana profesorice,

hvala Vam na ovim predavanjima, veoma su korisna. Ja bih se osvrnuo na mlade u BiH koji su u istraživanju pokazali ambivalentne stavove, tj. stavove mirovanjaka i konfliktne stavove. Pitam se zašto je to tako? Da li možemo u budućnosti očekivati da ipak ti stavovi mirovnjaka budu dominantniji u odnosu na ove druge. Šta bi trebalo učiniti da se to desi? U BiH je stanje dogovorenog mira, smatram da upravo mladi trebaju da započnu proces izgradnje mira. Da li je ipak možda za početak izgradnje mira potrebno da se pojavi neki mirovanjk ko što su bili Nelson Mandela ili Mahatma Gandi koji će pokrenuti jače i značajnije proces izgradnje mira. Ipak u komplikovanoj sredini kao što je naša da li je opće moguće da se pojavi takva ličnost koja bi imala kredibilitet i autoritet čiji bi stavovi bili uvaženi i cijenjeni?

Srdačan pozdrav.

Poštovana profesorice,

hvala Vam na veoma jasnom i razumuljivom odgovoru. Lijepo ste to rekli da možda mladi trebaju da iznađu neke svoje modele u izgradnji mira. Obzirom da je polazna tačka u izgradnji svakog mladog čovjeka upravo obrazovanje, mislim da tu nailazimo na prvi problem. Država nažalost putem obrazovanja premalo čini da bi mlade ljude približila, naučila ih osnovama izgradnje mira, prihvatanj i priznavanju vlastititih grešaka. Upravo programi kao što je ovaj su po meni od krucijalnog značaja te trebaju dobiti mnogo veću podršku i raditi da budu što češći. Predaavači kao što ste Vi i ostali predavači u MŠIM koji su jako obrazovani, elokventni i jako širokog shvatanja mogu proširiti vidike kod mladih ljudi, te na taj način značajno doprinjeti mijenjanju slike u našem društvu, prvenstveno kod mladih ljudi, jer oni su ključ za promjene.

Vezano za drugu stavku da nemamo tako poznatog mirovnjaka tipa Mandele i drugih, možda je i bolje, bolje mnogo “malih” Mandela koji će težiti istom cilju nego jedan koji možda ne bi imao dovoljno podrške.
Lijep pozdrav.

Poštovana profesorice,

U predavanjima ste govorili o važnosti javnog govorenja istine i moje pitanje se tiče upravo pojma “istine”. Hannah Arendt je pisala o svojstvu manipulabilnosti historijskih istina zbog toga što su kontingentne, za razliku od, primjerice, matematičkih istina koje su nužne. Kada postoji više verzija istine, na temelju kojih kriterija se može odlučiti njihovoj o ispravnosti ili pogrešnosti?

Zahvaljujem Vam se na predavanjima i odgovoru unaprijed.

Lijep pozdrav,
Selma Alispahić

Poštovana Profesorice!

Kao studenticu master studija Međureligijski studij za izgradnju mira tema mi je jako zanimljiva te smatram da je plodno tlo za daljnja proučavanja te istraživanja. Posebno bih istakla važnost upoznavanja javnosti s likovima žena, mirovnjakinja kroz povijest što ste i Vi istakli u svom predavanju. Ono što je uistinu potrebno našem društvu jest ta transformacija konflikta/sukoba u mir. Čitajući knjigu “Moralna mašta” otvorilo mi se mnogo pitanja te sam zaključila da je ono što se nalazi na njenim stranicama u mnogome primjenjivo za naše društvo. Također, dok sam pratila predavanja osobno me zainteresiralo Vaše tumačenje dijela vezanog uz izlazak iz začarane spirale te odnbos oprost(pomirenje u našem kontekstu.

Lijep pozdrav, Emilija Pavićević

Poštovana profesorice Popov Momčinović,

Hvala Vam na predavanju.

Lp