Forum

Kulturno nasilje se posebno bazira na obeshrabrivanju narodne mase i individue da donose kritike i svoja mišljenja. Primjer Miloševića je veoma dobar, jer je potezom davanja prostora “glasu naroda” u novinama koje su bile najčitanije novine na prostoru bivše Jugoslavije davao i iluziju slobode govora, bitnosti naroda u njegovom režimu, ali su istovremeno kritika i osvrt na njegovu politiku bili sinonimi za izdaju, tako je i njegova ideja države mogla da preživi samo zamrznuta, i svakim danom sve više i više totalitarna. Dakle, da bi totalitarni režim bio održiv i da bi se njegova ispravnost potvrđivala, narod bi morao da prestane da misli. Ista pravila važe u svim institucijama povezanim sa državom. Mnoge religijske institucije i religiozni pojedinci ne prihvataju osvrt na njihove religijske zakone i običaje. Nedavno sam pokušala logički pobiti seksističke tvrdnje poznanika koji je religiozan bazirajući se na 2 citata iz njegove svete vjerske knjige (koje pobijaju ono što on tvrdi da je zakon u njegovoj vjeri, a istovremeno citati pobijaju i jedan drugog), što sam i uradila, a kada sam mu rekla “Vidiš kako sam ti logički pobila tvoje tvrdnje”, on je odgovorio: “Logika nije potrebna tamo gdje postoje vjerodostojni citati”.
Dakle, da bi kulturno nasilje moglo da se razvija, intelektualni domet invidiua, grupa, organizacija i institucija mora biti ograničen stalnim pozivanjem na neke vječne i svete istine. U suprotnom nastupa militarizacija. Cilj se svodi na batinu/opravdanje represije i sredstvo ucjene, a militantna misao se proširuje pomoću manipulacije: “Zadatak boljševika je da radničku klasu učini svjesnom” (Lenjin) , “Da se naše ideje približe radnim ljudima” (The Red Menace, Toronto), „Čak i najmanja devijacija socijalističke misli osnažuje buržoasku ideologiju.“ (Lenjin). To se smatra uspjelim ako radnici, bez obzira šta oni stvarno misle, doprinose organizaciji i dolaze na okupljanja. Prava namjera totalitarnog režima je da uspostavi hegemoniju svoje partije nad narodom, da postane vođa mase sljedbenika. Te namjere su cinično očiglredne u primjerima nacista i boljševika, staljinista: ideja je sredstvo za cilj, svaka ideja koja može privući nove sljedbenike je dobra ideja. Glavno obećanje partije je likvidacija ‘neprijatelja’: kontrarevolucionara, pete kolone, agenata CIA, Jevreja…
„Masovni mediji su zapravo antimedijatori, neprenosnici, prozivođači nekomunikacije. Televizija, samim svojim postojanjem, uvodi društvenu kontrolu u domove. Uopšte nije neophodno da se kontrola zamišlja kao periskop kojim režim špijunira privatni život pojedinaca, jer televizija taj posao obavlja mnogo bolje. Ona postiže da se ljudi više ne obraćaju jedni drugima, da ostanu potpuno izolovani pred saopštenjima na koja ne mogu da odgovore.“ (Bodrijar)

BiH je prepuna kako nacionalnih, tako i svih ostalih netrpeljivosti, jer je jedina preostala zajednička ”tvorevina”, a poznato je kako su one prolazile, one i njihovo stanovništvo koje biva udarano čekićem u glavu i onda se tako ošamućeni okreću jedni protiv drugih umjesto da se okrenu protiv čekića. Smatram da je termin ”demonskih priča u obitelji” jedan od zaslužnijih, ako ne i najzaslužnijih faktora što se nacionalni identitet stavlja iznad čovjekovog osobnog integriteta, potrebe i mogućnosti za empatijom i identifikacijom. Kako kultura i civilizacija napreduju, čovjek se okreće onom primitivnom glasu u sebi, koji je sposoban osjetiti samo vlastite potrebe, neovisno kako će se iste odraziti na društvo u cjelini. Nadalje, takav čovjek drugačije pojave ne vidi kao raznolikost i bogatstvo; on drugačije pojave vidi nužno kao zle, jer su mu strane, a svakako je lakše osuditi i distancirati se od nečega, nego jedan dan hodati u tuđim cipelama. Također smatram veoma problematičnim konstantnu političku dominantu u jeziku i književnosti. Ne razdvajaju li se djeca upravo u onom trenutku kada ih razdvoje u 3 učionice kako bi stvorili 3 jezika na osnovi mrkve i šargarepe…? Nepotrebno je navesti, ali svejedno hoću, jezik koji se govori u Velikoj Britaniji, Americi i Australiji nazvan je engleski jezik. Sa sigurnošću mogu reći da se te varijante mnogo više razlikuju od mrkve i šargarepe…

Slazem se se da je kao sto je dr. Nerzuk rekao, porodica kruna svega, jer sve krece iz porodice. Jer mi u porodici zapocinjemo proces socijalizacije i sve sto naucimo ili dozivimo u porodici, ostaje trajno urezano u nama. Npr. Ako dozivimo neki oblik nasilja u porodici, velike su mogucnosti da i sama osoba bude nasilnik u buducnosti. Dao bih i primer trenutnog stanja veceg dela omladine u BiH, i uopsteno na Balkanu izazvano ratnim stanjima, je ta nacionalna i verska netolerancija, a to sve potice pre svega iz porodice, a onda kroz kulturu vrsnjaka… U porodici se desava ajmo veci neki oblik pasivnog nasilja, gde roditelji namecu odredjenu sliku sveta svojoj deci, koje nisu jos u stanju da imaju neko svoje vidjenje, i uopste da izgrade svoj identitet.

Poštovanje profesoru Nezuku, uvijek je zadovoljstvo slušati Vas, i iznova i iznova razmišljati o onome što ste govorili. Što se tiče medija, i danas je ista ili slična situacija, naročito medija koji su na budžetu, ukoliko niste član određene stranke/partije, i ne želite da radite za njihove interese i pretstavljati političke pojedince kao “Bogom nama date ljude”, onda posao i ne možete dobiti, već ići okolnim putem i boriti se sa ovom surovom bh realnošću. A porodica jeste taj prvi stepen uticaja na razvijanje individue, ali postoji tu i škola, okruženje, neformalno obrazovanje i slično, gdje se mladi ljudi ili oni koji se tako osjećaju duhom, mogu dodatno edukovati i tražiti ,suočavati se sa stvarima za koje su u porodici stvorili određeno mišljenje i stereotipe, predrasude, te o istima promjeniti ili eventualno zadržati to mišljenje o drugom i drugačijem. Pitanje je sada koliko je obrazovanje svima dostupno, iako je besplatno, ustvari i nije. A sa druge strane danas je internet uglavnom lako i jeftino dostupan, e sad je pitanje koliko u moru nepotrebnih informacija koje nas svakodnevno bombarduju, mi želimo da istražimo i saznamo one prave, činjenično potkrijepljene. Upravo su ovi kursevi jedna od prilika za to, dodatno istraživanje i neformalno učenje, sada je samo pitanje koliko ljudi će doći i odslušati i nešto novo saznati.

Ljudi koji mogu da biraju će uvijek odabrati mir.

Ronald Reagan

Bilo mi je veliko zadovoljstvo slušati predavanja kursa kulture mira, a kao srednjoškolac mogu potvrditi da se pojam kulture mira apsolutno ne spominje u nastavnom planu i programu.
To je sve pokazatelj koliko je obrazovanje jedan veliki faktor u izgradnji jedne napredne i kritične ličnosti, koja je u sposobnosti da “filtrira” informacije kojima je svakodnevno okružena i spozna jednu dublju stvarnost koja se krije iza najobičnijih poruka, a dovodi do velikih nesporazuma pa i kulturnog nasilja.
Nerijetko potcjenjujemo da smo učesnici ere neograničene dostupnosti informacija, u kojoj istina rijetko ostaje uspješno skrivena, a u kojoj je obrazovanje udaljeno par klikova mišem.
Uočavanje i blagovremeno sprečavanje svih oblika nasilja treba predstavljati univerzalni cilj svakog mirovnjaka, a poznavanjem osnovnih načela mirovnih politika smo osposobljeni da aktivno sudjelujemo u rješavanju konfliktnih situacija, ali i da se snađemo u karakterističnim postkonfliktnim situacijama kakve imamo i u našoj državi.
Zato bi se poznavanje osnovnih ciljeva kulture mira trebalo smatrati dijelom općeg obrazovanja modernog čovjeka.

Funkcija edukacije treba da bude da čovjeka uči da misli intenzivno i kritično. Inteligencija plus karakter – to je cilj prave edukacije.
Martin Luther King Jr.

Veliko poštovanje doktoru Nerzuku!

Веома корисна, инспиративна и занимљива предавања уваженог професора Нерзука. Што се тиче примједбе драгог Армина да се у наставном плану и програму средњих школа у Босни и Херцеговини, не спомиње култура мира, то је дјелимично тачно, али Ипак не можемо рећи да се не говори о изградњи мира и да се не ради на процесу изградње мира. Из личног искуства, могу посвједочити да се у мом колективу доста пажње посвећује изградњи мира, те да то чинимо личним примером и личном жељом и ентузијазмом без потицаја “одозго”… Свако мора дати нешто и од себе, личним примјером промовисати културу мира. Мир је лични напор, свједочење и себедавање за другог. О миру се не ифмормише толико, колико се њиме живи. Ипак, добро је да си указао на тај проблем. О миру се говори и мир се свједочи прије свега на вјеронауци, на часу одјељенског старјешине, те на другим часовима хуманистичких и друштвених наука… Требамо сви скупа наметати те теме, и једни и други са обе стране катедре…
Велики поздрав и поштовање професору и свим учесницима овог курса…. Мир нема алтернативу…

Koncept mira treba da se uvede u svaki školski predmet od matematike do tjelesnog odgoja. Zaista se trebamo pozabaviti primjenjivosti mira u svim sferama života i društva. Učenici, uz pomoć nastavnika, stalno treba da uče, istražuju i razmišljaju o novim načinima stvaranja mirnog života i društva zasnovanog na temeljima pravde, jednakosti i jedinstva.

Слажем се у потпуности са Амном. Ми данас у школама имамо на примјер редовно образовање о саобраћају и саобраћајним правилима у оквиру неких предмета, а посебно у оквиру устаљених саобраћајних секција. То је похвално, али исто тако мора постојати и нека врста системског мировног образовања. Можда би било добро и предлажем професору и осталим професорима и цијелом тиму “Про будућности” да урадимо нешто у виду брошуре или мини уџбеника о култури мира за основну и средњу школу, попут оних брушура о опасности од мина, о демократији, превенцијама од болести и сличних брошура које су рађене и дистрибуисане по школама и само постојање тих брушара на неки начин је “натјерало”, подстакло и мотивисало наставнике да раде на поменуте теме. Радити за почетак на оснивању факултативних секција под називом “култура мира”. Треба учинити све како би у образовни систем утиснули изучавање културе мира. Тиме би створили предуслове за изградњу друштва једнакости, поштовања и истинског суживота међу народима.

Poštovani Predrag,
drago mi je da ste izdvojili svoje vrijeme da se posebno osvrnete na moj komentar.
Kao učenik gimnazije, svakako mogu posvjedočiti trudu i zalaganju profesora da se dotaknu mirovnih problema, te da nas poduče osnovnim moralnim načelima kroz nastavni proces.
Nažalost, sam pojam kulture mira i mirovnih politika se potpuno zanemario iz jedne teorijske perspektive, koja je zapravo i nužna za adekvatno rješavanje konkretnih mirovnih problema.
Teorijsko znanje koje nam pruža kultura mira je temeljeno na desetljećima rada stručnjaka iz područja sociologije, politike i filozofije, te je takvo zapravo neprocjenjivo u rješavanju složenijih konfliktnih situacija.
Ličnim primjerom i konkretnim djelovanjem ćemo svakako postići krajnji cilj unutar manje zajednice, ali osposobljavanje budućih generacija za aktivno sudjelovanje u tokovima svjetske mirovne politike će zasigurno zahtijevati mnogo više od prostog “sebedavanja”.

Armine, divno si to tekao. Ulijevaš povjerenjr i mir u srca čitalaca. Hvala ti.

Армине, лијепо си то објаснио. Вејроватно си прочитао у мом другом коментару, да сам понудио и нека конкретна решења за приближавање и “утискивање” теоријских сазнања о култури мира у наш образовни систем, нарочито у средње школе. Истакао сам и важност личног свједочења, сматрам је и сматраћу је и даље битним компонентом у образовању за мир. Могу да имам сво знање овог свијета, да знам све теорије о миру и насиљу, али ако нисам лични промотер мира, ако нисам цијелог себе дао за мир, вриједи ли ми што сво то знање? Мир није теорија, мир је пракса, мир је живот, мир је пут. И наравно, то ни у ком случају не значи да теорија и теоријско сазнање није потребно. Напротив. Потребно је, поготово вама у средњој школи, али мора бити праћено конкретним дјелима на промоцији мира. Зашто то говорим? Посматрајући наше политичаре, видимо људе који добро познају мировну политику, раде на мировним стратегијама, а истовремено подижу тензије и покушавају креирати нове сукобе. Зато и само зато инсистирам на васпитању цјелукупне личности за мир, промену свијести и потицају на лични примјер. Ви ученици морате у личности онога ко вас образује за мир спознати мировњска, а и он од вас треба да очекује, не пуку репродукцију теоријских сазнања о муру, већ мировњаке на путу мира. Не на путу до мира, већ на миру као путу. Ово је само допуна твог коментара 🙂 Надам се да се слажете око ових очекиваних исхода теоријских сазнања који би се изучавали у образовном систему.

Poštovani Predrag,
počašćen sam što nastavljamo našu diskusiju o mirovnim problemima, a posebno jer je naše znanje širine mirovnih politika zaista ograničeno 🙂
Kako zapravo možemo da uočimo, poznavanje mirovnih strategija je apsolutno potrebno za dugoročno postizanje mira i stabilnosti u postkonfliktnim situacijama, koje možemo pronaći i u našoj državi. Znanje koje nosimo sa sobom nam zapravo omogućava da odgovorimo na sve prepreke ka mirnoj budućnosti, a vrlo često neznanje dovodi do potiskivanja ili pukog prigušivanja tenzija, ustupajući mjesto negativnom miru, kojeg je zapravo objašnjavao i dr. Nerzuk.
Snalaženje u mirovnim konfliktima manjih dimenzija je svakako pokazatelj dobrog ličnog angažmana kojeg ste spominjali, a praktikovanjem mira šaljemo dragocjen primjer budućim generacijama o zaista plemenitom pozivu življenja mira.
No, svaki mirovnjak zapravo teži ka toj apstrakciji življenja mira, iako živimo u nemirnom svijetu.
U ekstremno složenim svjetskim mirovnim pitanjima, naobrazba u mirovnim politikama nudi alternativu ka crno-bijelom shvatanju mira, a mogućnost spoznaje pomalo nemile stvarnosti u kojoj je potreba za mirom potisnuta u drugi plan.
Čak i mir može biti kupljen uz previsoku cenu.
Benjamin Franklin

Prije svega želim istaći da mi je čast bila slušati predavanje velikog čovjeka kao što je prof. dr. Nerzuk Ćurak. Mada, za razliku od, pretpostavljam većine drugih polaznika/ca, ja ću imati priliku ponovo slušati predavanja ovog čovjeka, ali ovaj put formalno, s obzirom da sam student Fakulteta političkih nauka, UNSA. Iako se već treću godinu bavim mirovnim aktivizmom, te sam prošao dosta ovakvih sličnih radionica, mnoge stvari nisam znao, poput podjele na strukturno, direktno, kulturno nasilje, kao i za pojmove pozitivan i negativan mir, Johan Galtung itd.
Najzanimljivija su mi bila posljednja dva predavanja koja su se ticala suočavanja sa prošlošću i tranzicijske pravde, jer me te oblasti interesuju već duže vrijeme. Želim podijeliti neka svoja iskustva vezana za ovakav vid aktivizma. Prije svega, ne bih želio nikoga obeshrabriti, ali da biste se bavili ovim temama (suočavanje sa prošlošću, tranzicijska pravda, humanitarno pravo) morate biti spremni, te psihički jaki. Ja sam doživio mnogo neugodnih situacija zbog toga, jer sam u svojoj lokalnoj zajednici i porodici okarakterisan kao neko ko radi protiv svog naroda, a u korist drugih naroda. To me i danas demotiviše,jer ako ćemo iskreno, ja radim “protiv svih”, tačnije “u korist svima”, no to je nemoguće objasniti u društvu gdje vas etiketiraju jednom i zauvijek. Važno je raditi ono što voliš i ne slušati druge, ali kad vas ljudi odbacuju, ne bude vam prijatno. Šlag na tortu nastaje kada odete studirati u drugi entitet. Kada sam već kod studiranja, želim dodati da sam razočaran predavanjima nekih profesora sa FPN-a koji otvoreno promovišu šovinističke ideale. Kao što smo naučili u trećem obrazovanju, taj fenomen spada u kategoriju kulturnog nasilja koji se ispoljava, nažalost kroz obrazovanje. O politici i religiji ne bih, to je tek poražavajuća priča.
Radujem se narednom kursu. Svako dobro! 🙂

Obzirom da počinjem odslušavati predavanja na temu mira, prije nego dam generalni osvrt, željela bih pitati koji su to faktori koji uopće mogu navesti mladog (ili bilo kog) čovjeka da, slušajući nečije priče ili čitajući štampu, povjeruju kako je data ideologija ispravna? Da li je samo porodica ključ ili tu postoji još faktora o kojima bi se moglo pričati? Koje su to grupe koje su podložnije uticajima?

Mir pocinje u nama.

• Ovaj odgovor je promijenjen prije 5 godine, 10 mjeseci od strane  Stela.

Postovani,
hvala Vam puno na odgovoru,jako sam zadovoljna vasim casovima.
Takodje se aktivistica za mir i ljudska prava.

Prije svega želim da kažem da sam jedva čekala početak ove škole. Malo sam razočarana brojem učesnika, očekivala sam puno veći broj ljudi koji bi se zainteresovali za ovu temu; čak sam i promovisala projekat u jednoj poznatoj omladinskoj grupi na fejsbuku koja okuplja preko 20 000 članova a u kojoj se svakodnevno promovišu poslovne prilike, stipendije, pozivi za seminare, radionice, konferencije i slično, međutim, vidim da ni to nije pomoglo. Govorim ovo iz razloga što vjerujem da naše društvo nije prepoznalo potencijal dijaloga i razgovora o ratu i miru kao preduslov za bilo kakav napredak Bosne i Hercegovine. Primijećujem da se od ove teme konstantno bježi, da oni koji potenciraju konstruktivan dijalog su često puta zapostavljeni i etiketirani kao osobe koje ne gledaju naprijed nego nazad. Ja baš mislim suprotno. Da bismo krenuli naprijed, moramo raščistiti sa prošlošću, po principu: “čist račun, duga ljubav”. Međutim, kako zadržati snagu volje u sebi, i boriti se za dobrobit društva koje po puno kriterija, uopće ne izgleda kao da želi pomoći samo sebi? Ne govorim o slijepom žrtvovanju za narod, društvo, državu nego o poštovanju svojih sopstvenih, humanističkih poriva koje me kao individuu inspirišu i tjeraju da budem bolji čovjek, da bez obzira što ću jednog dana umrijeti i nestati bestraga, ipak želim učiniti sve što mogu da ostavim trag civilizovanog čovjeka, dostojan stoljeću u kojem sam živjela. Kako pronaći smisao u mirovnim studijama kada, kako ste i sami naglasili u prvom videu, je rat i nasilje karakteristika ljudske historije od samog postanka? Zašto su samo pojedinci osjetljivi po pitanju nepravde, i na koncu, zašto je nas ovdje samo 3, 4 a svi troje ili četvero vrlo dobro znamo da je našoj zemlji potrebno 300 ili 400 hiljada ljudi koji će raditi na nacionalističkoj dekontaminaciji naših bosanskohercegovačkih umova. Po čemu se to mi razlikujemo? Da li su to naša individualna iskustva sa svijetom oko nas nešto drugačija, emotivnija, dublja pa su nas, htjeli ne htjeli, odveli na put promišljanja mira? Imam toliko pitanja, i toliko promišljanja i na kraju, veselim se čuti vaša mišljenja, i nastaviti, ili otpočeti diskusije na ovu temu.

P.S. Sara, sada žurim, ali čim prije, odgledat ću filmčić koji si podijelila.

Složila bih se sa Meriminim očekivanjem da će više osoba biti zainteresirano za Školu pogotovo jer nemaju svi priliku biti upućeni u temu osim onih koji su o samom miru upoznati kroz obrazovanje, posao ili na ličnu inicijativu. Posebno me zainteresiralo Merimino pitanje: “Po čemu se to mi razlikujemo?” Kao osoba koja je “potkovana znanjem” kroz studij i kao saradnik “Mreže za izgradnju mira” reči ću da su naše razlike prikazane naizgled kroz odgoj u određenim zajednicama, pripadnost jednoj religiji i stav koji smo naslijedili od naših predaka, baš kao što je dr. Ćurak spomenuo, da smo bolji jedni od drugih. Nadalje ću reči da bez obzira na naizgled prikazane razlike većina ne shvata naše sličnosti kojih ih je mnogo više od različitosti koje se, usput rečeno, mnogi ne trude da razumiju i upoznaju. Dijalog, iako slabije zastupljen u BiH osim kroz određene projekte i tribine poput “Tribina: Oprost i pomirenje.“ održane od strane pet vjerskih poglavara Bosne i Hercegovine, je samo jedan od načina da se ljudi maknu od tipičnog razmišljanja o superiornosti jedne religije i kulture nad drugom i da upoznaju razlike među kulturama i religijama, ali i njihove sličnosti. Naime, sličnost monoteističkih religija je ta da sve kroz svoje objave promovišu samo mir! U Starom zavjetu riječ mir se spominje 155 puta, u Novom zavjetu 96 puta, i u Kurꞌ anu preko 60 puta. Ono što je po društvo i u samom društvu loše je zloupotreba religije, religijskih simbola i promovisanje ratova u ime religije. Ukoliko kolektivno pažnju posvetimo sličnostima naših religija, kultura i odgoja, te ako na ispravan način promovišemo naše sličnosti možemo smanjiti kulturalno nasilje i samim time spriječiti njegov razvoj ka direktnom nasilju. Ako samo ovu gore činjenicu o spominjanju mira u religijskim knjigama prenesemo što većem broju osoba i ako je oni prihvate kao takvu bit će smanjena promocija ratova u ime religije. Naizgled naše razlike nam pružaju mogućnost da učimo o drugima, njihovoj religiji i nasljeđu te da sami uvidimo naše sličnosti. Medijsko kulturalno nasilje uzima sve više maha u Bosni i Hercegovini jer saopćenje masama koje u pozadini ima promovisanje zločina nad jednim dijelom stanovništva u BiH i u isto vrijeme negirajući zločine pripadnika svog naroda lako može preći u strukturalno nasilje. Izgradnja mira i sama kultura mira polazi od promocije mira i spremnosti na pomirenje, suočavanje sa prošlosti te priznanjem zločina. Upoznavanje različitosti i sličnosti je samo korak do promjene stavova prenesenih nam kroz porodično nasljeđe. Bilo mi je zadovoljstvo slušati predavanje dr. Ćurka i želim reči da su me Vaša predavanja na fakultetu i predavanja prof. Dine Abazovića o konfliktima i religiji ponukala da postanem saradnik “Mreže za izgradnju mira” i pokušam na taj način uticati na stavove drugih. Kao što rekoste, trebamo poći od nas samih i naše spremnosti da promijenimo sebe.

• Ovaj odgovor je promijenjen prije 5 godine, 10 mjeseci od strane  Lejla Ivazović.

Upravo sam završila sa slušanjem svih lekcija iz ovog modula, i naravno, složit ću se se ostalim učesnicama, zadovoljstvo je bilo čuti teorijska uviđanja i analize svakodnevnih konfliktnih iskustava.

Što se tiče razočarenja, ili obeshrabrenja malim brojem učesnika, složit ću se sa vama po pitanju toga, jer ukoliko ne prepoznamo na vrijeme važnost malih pomaka, uvijek ćemo biti pesimistični po pitanju bilo kakve promjene. No, isto tako, živimo u dobu kada se više vreduju opipljivi vizualni napreci, koji se mogu mjeriti brojkama (mislim na ekonomski rast), ili vidljivi (izgradnja infrastrukture) i kada čak i javno mjenje u javnom prostoru konstantno potencira razvoj u ovim domenima kao preduslov za perspektivniju BIH, onu BIH koja bi trebala da ubrza put pridruživanja u EU.

Kako će onda društvo, usljed fokusiranja na materijalne boljitke, ikada prepoznati značaj unutarnjeg, psihološkog, emotivnog razvoja kao preduslova za sve, gore navedene boljitke?

Negdje u tekstu je spomenut značaj slobodnog tržišta, kao jedna od garancija kooperacije kroz takmičenje, usljed kojeg se smanjuje ili civilizuje konflikt… Slažem se, naravno, da u zemljama slobodnog tržišta ljudi oslobađaju svoje kreativne potencijale kroz natjecanje i borbu za sopstevne lične interese te tako usmjeruju višak energije(koji se u zemljama poput naše koristi za samosažanjenje, prebacivanje krivice na drugog i druge, ili se manifestira u svim oblicima nasilja) za lični razvoj a samim tim, svjesno ili nesvjesno, pomažući sebi, doprinose i cjelokupnoj zajednici. To je, u svakom slučaju, dobro, i već je historija pokazala, da je manje ili više, takav pristup najproduktvniji. Zato, vjerujem naši službenici često puta spominju taj ekonomski napredak, koji bi zemlju eventualno digao iz pepela, i elem, učinio da kao magijom, nestanu i svi drugi problemi.

Da li vi stvarno vjerujete da je to moguće? Da će ljudi, samo ako su finansijski stabilniji, lakše i uspješnije preboljeti i izliječiti se od predrasuda, strahova, i traumatičnih iskustava koje su se taložile u njima godinama, nekima od nas još od rođenja? Pitam se, zašto se toliko zapostavlja potencijal osobnog razvoja i ljudskog kapitala i zašto se ne pridaje više pažnje emotivnom sazrijevanju našeg društva, katarzičnom pristupu suočavanja sa prošlošću kao odskočnoj dasci za oslobađanje svih drugih energija, nosisteljica pozitivnih promjena?

Mislim da je jedan od ključnih problema sa mentalitetom našeg podneblja egoistična samopercepcija. Taj stav da smo po nečemu bolji od “glupih” amerikanaca, “hladnih” nijemaca, “zaluđenih radom” japanaca i da dalje ne nabrajam… svakom smo našli manu, i od svih pravimo šegu, a legitimitet svojoj nekoj superiornosti nalazimo isključivo po tome što smo, to što jesmo, rođeni Srbi/Hrvati/Bosanci… a šta smo to mi učinili i po čemu smo zadužili čovječanstvo da se toliko volimo osjećati superiorno? I baš taj tvrdoglavi stav da već sve znamo, da nama niko ništa ne treba pojašnjavati niti “pametovati” nas je dovela do ovdje gdje smo sada. Mizerna slika države i naroda koji se samo žali a ništa na ličnom planu ne radi, da bi se izdigla iz te mase, tog začaranog kruga jada i čemera. Kako naučiti sebe i tu masu, iskrenosti i samopoštovanju? Iskrenost i samopoštovanje prema sebi će voditi ka iskrenosti i samopoštovanju prema drugom. Kako ljudima otvarati oči?

Zahvaljujem se profesoru na odgovoru na moje pitanje. Naravno, nije problem to što me niste imenovali, svi smo mi ovdje navedeni i podrazumijeva se da se nama obraćate. Vaše izlaganje posljednjeg dana je zaokružilo sve i na jedan zaista divan način dalo uvid u temu. Mnogo Vam hvala. Željela bih Merimi odgovoriti na dva pitanja oko kojih se “vrte” njeni odgovori odnosno dati neki svoj osvrt. Ne bih pravila podjelu na nas i njih. To nas, nekako, u startu stavlja u neravnopravan položaj. Ukoliko želimo pričati o miru, svi smo jedno. Postoje pojedinci koji nisu imali takav splet okolnosti, odgojnu pozadinu, okolinu i uvid da se zapitaju o pitanjima o kojima su se neki drugi pojedinci, u nešto drugačijem spektru događaja, pitali. Neke stvari, prosto, ne možemo birati. To, naravno, ne znači da bilo kada u životu ne možemo napraviti zaokret. Naprotiv. Možemo izvršiti uticaj na pojedince koji se nisu zapitali ali ne na način da iz kritikujemo, stavljamo akcent na to zašto ih nema na ovoj školi ili bilo kojoj drugoj aktivnosti koju organizujemo ili promovišemo, nego na način da sami budemo primjer i djelujemo afirmativno kako bismo na taj način privukli druge na promjenu. To je dugotrajan proces i ne treba imati megalomanska očekivanja, ali vremenom će se stvoriti kritična masa potrebna za ozbiljnije procese ka izgradnji mira. Neko mora početi, zar ne?

Nadalje, ekonomski faktor možda jeste brojka ukoliko se posmatra isključivo s ekonomskog aspekta no ja bih to osmotrila i s jedne druge strane… Ukoliko pojedinac živi u okruženju gdje ima osigurano egzistencijalno, socijalno, obrazovno i svako drugo pitanje u onoj poznatoj hijerarhiji potreba mnogo lakše i brže može doći do pitanja mira i blagostanja. Zadovoljan je i penjemo se na lancu izgradnje ličnosti, mičemo se od primarnog stepena. No međutim, kada živi u grču i okovima preživljavanja percepcije se bitno pomiču i mijenjaju. Tu se već isključivo traži način za preživljavanje, uključuju se primarni porivi i nema mjesta za nešto uzvišenije, nerijetko bježi u različite torove gdje se osjećamo sigurniji, daleko se lakše potpada pod različite manipulacije i to je slika koju danas, uglavnom, imamo u Bosni i Hercegovini. U tom smislu je ekonomski parametar jako bitan.

Pojednostavljeno rečeno: Ukoliko imam adekvatna primanja mogu razmišljati o izletima, putovanjima koja oplemenjuju, kiparstvu, klaviru, baletu, miru, čemu god… Ukoliko moram svakodnevno razmišljati o tome da li ću sutra sebi i porodici imati dovoljno za tri obroka ja za to nemam kad i nemam za to prostora.

U jednu ruku se i svjesno ovdje igra na tu kartu, ali to je otvaranje jednu druge, mnogo široke teme. Čak i više njih.

Zadovoljstvo mi je s vama ovdje razmjenjivati mišljenja.

Uvaženi profesore Ćurak,
Prije svega hvala Vam na izuzetno inspirativnim časovima, koji su mi pomogli ne samo da naučim neke nove stvari, nego i da proširim svoje vidike. Budući da smo u sred ispitnog roka, bio sam primoran da poslednju lekciju završim na youtube kanalu.

Po mom mišljenju, za izgradnju mira veliki problem predstavljaju “režimski mediji” te “režimski kvazi-analitičari” iz raznih sfera, koji svojim djelovanjem i spinovanjem ne samo da ne doprinose izgradnji mira u državi i regionu, nego dodatno “raspaljuju” vatru nacionalizma. Ono što bih se složio sa Vama je to da niti jedna vladajuća politička partija u Bosni i Hercegovini, osim na deklarativnom nivou ne djeluje u procesu izgradnje mira, što se posebno očituje neposredno pred izbore gdje se vladajući aparat po starom dobrom receptu vraća u prošlost i nacionalizmom kupuje glasove birača. Smatram da je u Bosni i Hercegovini i dalje u velikoj mjeri zastupljena politika straha, prvenstveno kod starijeg stanovništva, budući da uslijed konstantnog “zveckanja oružjem pojedinaca na vlasti, ponovo strahuju da li će biti uvučeni u sukob, koji nas je pogodio prije više od četvrt vijeka, a čije se posljedice danas i dalje osjećaju. Ono što takođe smatram izuzetno bitnim za istaći je to da danas u BiH sve više jačaju desničarski pokreti koji dodatno rade na demonizaciji mladih ljudi koji su im svojevrsna “target grupa”,a što ovu, i tako komplikovanu situaciju, čini još kompikovanijom. Ono što mi je najžalosnije je to da čak brojni profesori na fakultetu propagiraju nacionalizam i konstantno se vraćaju u prošlost dodatno raspaljujući međusobnu mržnju mladih ljudi.Jedna strana uvijek krivi preostale dvije i tako već u krug gotovo 25 godina, a naša se destabilizirana država na taj način dodatno destabilizuje. Ljudi moraju da shvate jednu stvar, koliko god nam prošlost bila važna, iz nje moramo učiti kako da ne ponavljamo greške koje smo načinili, a ne kako bismo iste ponavljali u budućnosti i međusobno se sputavali.. 🙂

Živeći u prošlosti nećemo ništa postići, zbog toga bismo se trebali posvetiti sadašnjosti, za bolju budućnost! 🙂

P.S. Što se tiče broja članova koji su se prijavili za akademiju, ja sam podjelio ovu radionicu sa svojim kolegama, međutim veliki broj njih iz nekog razloga nije izabran, vjerovatno je neki problem tehničke prirode. 🙂

Profesore Ćurak, hvala Vam na strastvenom i inspirišućem predavanju. Sama tema mi nije nepoznata, jer sam o ovome već čitao, ali ste donijeli novi pristup koji je jako privlačan za slušanje, i lako razumljiv čak i osobama bez nekih osnovnih znanja u ovoj oblasti.

No, ono što je ostavilo najjači pečat na mene, jeste Vaše postavljanje pitanja: Šta je to mir?

Nikada o miru nisam razmišljao kao o pojmu koji bi trebalo definisati. I baš kao i od većine, i od mene bi na to pitanje dobili odgovor: Pa, mir je mir…

Kao što ste naveli u svom predavanju, da bi razumjeli mir, prije svega moramo razumjeti nasilje.

Ovako postavljeno shvatanje mira bi značilo da je mir odsustvo rata, tj. nasilja. No, mir nije samo odsustvo rata. Mir nije kada ljudi ne ubijaju jedni druge. Po mom mišljenju, koje ne mora biti ispravno, a ni prihvaćeno, mira nema ni onda kada se o njemu govori. Mir postoji tek onda kada niko o njemu ni ne misli.

Mir je ono stanje duha, ali i stanje u kojoj se jedna zajednica nalazi, kada ne postoji više niti jedan razlog da se o njemu misli ili sanja. Mir nije kada se ljudi vole, jer gdje ima ljubavi, ima i mržnje. Mir postoji onda kada ljudi nastoje da se što bolje razumiju.

Mir je kao čist vazduh, kao zdravlje. Mir je ono što se ne primjećuje. Mir je ono što se počne cijeniti, tek kada se izgubi.

• Ovaj odgovor je promijenjen prije 5 godine, 10 mjeseci od strane  Nikola Kandić.

Poštovani profesore,
Upravo sam poslušao predavanja iz ovog modula i jedno me zanima.
Ja sam osoba koja je optimista i koja teži ka miru, ali problem mi prestavljaju mediji. Došao sam do te mjere da izbjegavam neke informacije što se tiče dešavanja u Bosni i Hercegovini. Na koji način da se ponašamo? Kako da se borimo s tim ? Slažem se s vama što se tiče toga da trebamo krenuti od sebe kao indvidue, ali mediji će i dalje raditi svoje i dalje širiti negativnosti koje mogu dovesti i so sukoba.

Poštovani profesore,
prije svega želim da Vam kažem da sam kao učesnik Mirovnog kampa Jahorina 2019 imala priliku da slušam Vas kao predavača, te mi je izuzetna čast da učestvujem u školi koja uključuje čovjeka kao što ste Vi.
Moj rad na miru. te razumijevanje istog prvenstveno kreće od mene, te smatram da je to najvažniji dio kulture mira, rad na sebi. Rad na sebi, prvenstveno podrazumijeva poznavanje sebe. Kada bi istraživali sebe,sve negativne i pozitivne aspekate svoje ličnosti, predrasude koje imamo u ovom momentu, da li bi došli do toga da je naša ličnost isključivo naša, ili samo ogledalo društva u kome se nalazimo, da li bi naše predrasude imale argumente kojim bi mogli da ih opravdamo ili bi došli do toga da su samo nametnuta mišljenja a mi samo još jedan homo sapiens kojim je lako manipulisati? Smatram da je to pitanje koje bi često sebi trebali postaviti, ne samo u kulturi nasilja ili mira, nego kroz čitav život, naročito u periodu kada najviše pronalazimo sebe, kada polažemo temelje svoje ličnosti, jer kada je temelj ličnosti jednog čovjeka mir, svaki sljedeći njen dio će biti usmjeren ka miru, takvom ličnošću se ne može manipulisati, čovjek koji je u svakom trenutku, na svakom mjestu, u svakom društvu, svjestan svog identiteta i svoje osnove, nije čovjek kojem neko može odrediti ili sugerisati šta je ili šta bi rebao da bude, međutim, čovjek čiji je temelj mržnja svaki drugi dio ličnosti gradit će po njoj, to je nešto što smatram najopasnijom pojavom u društvu, nedostatak identiteta. Veoma je važno da učimo, istražujemo, razgovaramo, budemo aktivni, upoznajemo različito i različite. Mržnja se nažalost iznova pokazuje kao najbolji oblik manipulacije ljudima, učinite da mrze i upravljate njima. Gledanjem dokumentarca Smrt Jugoslavije u govorima Slobodana Miloševića prepoznala sam sličnu, po meni zapravo istu priču koja se iznova prezentuje ovom društvu, to je strah, uvjeravanje naroda da treba da strahuje od drugoga, da je ugrožen, da je žrtva, a predstavljajući sebe kao potencijalnog osloboditelja istog tog naroda, šta dobijete time, pokornost naroda koji se boji a u vama vidi svog spasitelja, te dugoročnu vlast. To je upravo ono što se otkako znam za sebe, 20 mi je godina, prezentira ovom društvu, bar jednom godišnje se započinje priča o mogućnosti novog rata, kako smo ugroženi, slušamo javna prepucavanja narodnih lidera, prezentuju se isključivo nacionalistički ispadi kao da u ovom društvu ništa pozitivno ne postoji, samo se nadam da je ovo društvo dovoljno pametno da se ne nađe sa puškama u rukama ne znajući ni zašto.

Velikom greškom smatram to što ljudi često mir izjednačavaju sa ljubavlju. Mir ne znači nužno voljeti drugačijeg od sebe, podržavati ili opravdavati njegove postupke, ali znači poštovati svaki aspekat tuđe ličnosti, ne degradirati ili ugrožavati drugu osobu, poštovati njena prava koja imamo i sami. Mir ne znači zaboraviti bol, patnju, ali znači naučiti kako dostojanstveno nositi bol, te spriječiti da ista dovede do nastanka predrasuda, mržnje ili nasilja. Za mene, mir nakon rata, znači poštovati svako ljudsko biće koje je izgubilo život a ne razmisliti o njegovom imenu, vjerskoj ili etničkoj pripadnosti, i najvažnije od svega, ne opravdavati zločin svog naroda zločinom drugog naroda, rat nema opravdanje.

Smatram velikim propustom sistema to što o kulturi mira nismo imali priliku slušati tokom prije svega osnovnog obrazovanja, pa onda nadalje. Tako mnoga djeca, adolescenti, tinejdžeri, odrastaju i grade svoju ličnost na osnovu jedne strane vektora kojeg ste prikazali, to su mržnja i nasilje, jednostavno nema im ko reći da mržnja nije jedini put, pa sigurna sam da 90% mladih ljudi koji su izgrađeni u nacionaliste apsolutno ne poznaju historiju prošlog rata, svog naroda, drugog naroda, odgajani su po tome da su žrtve, i to je sve što znaju. Tuđu vjeru oduđuju oni koji ne poznaju ni svoju, a ista im je izgovor za predrasude, osuđuju greške “drugih” a ne poznaju greške “svojih”.
Završila bih svoj komentar sljedećim, uz dužno poštovanje, čovjek koji smatra sebe patriotom, svoju mržnju i želju za ponovnim konfliktom opravdava zločinom koji je njegovom narodu počinjen, neka pomisli na samo jednu žrtvu tog zločina, ako i nakon toga teži ka “osveti”, apsolutno se ne razlikuje od onoga ko je taj zločin počinio.

Poštovani Profesore!

Odslušala sam uvodna predavanja i zaista mi je bilo korisno još jednom ponoviti i razmisliti o temi mira koja je naizgled većini jasna. Ovo me podsjetilo na Vaša nedavna predavanja na master studiju Međureligijski studij za izgradnju mira jer nam upravo ovakvih predavanja s primjerima kako biti dobar graditelj mira zapravo i nedostaje u obrazovanju i društvu uopće. Neka nova pitanja sam si sama otvorila i vjerujem da ću naći odgovore. Hvala Vam i radujem se nastavku.

S poštovanjem,

Emilija Pavićević

Poštovani profesore,

hvala Vam na ovim predavanjima! Veoma sam zahvalna na tome što mi, mladi iz BiH, možemo učiti o ovim temama koje su jako bitne za naše društvo.

Kada ste govorili o ulogama civilnog društva i političkih aktera u procesu izgradnje mira, pitala sam se koja je uloga građana u tom procesu. U sljedećem predavanju ste pozvali sve nas na sopstvenu promjenu u obliku priznavanja zločina koji su se nažalost dogodili ’90ih. Ja bih voljela predložiti da također prepoznamo ulogu građana u izgradnji mira kroz našu ulogu glasača. Često se žalimo na nacionalističke stranke koje osnažuju kulturu nasilja u našoj državi, no i za njih netko glasa, a nažalost znamo i da mnogi mladi ne glasaju uopće. Ja, kao osoba iz Mostara, nažalost još uvijek nemam pravo da glasam na lokalnoj razini, no pozivam sve da promišljaju i o svom glasačkom pravu kao pravu koje im omogućuje da osnažuju kulturu mira.

Također sam se htjela osvrnuti na termin “civiliziranje konflikta” s tog predavanja. Brojni stranci koji su pisali o raspadu Jugoslavije su objasnili konflikt kao manifestaciju “drevnih mržnji” među narodima bivše Jugoslavije i kroz taj narativ ujedno obilježili narode s ovog područja kao manje civilizirane od “zapada”. Zbog ovog konteksta mi se ne dopada taj termin “civiliziranje konflikta”, jer kao da, koristeći taj termin, mi internaliziramo identitet koji su nam nabacili stranci koji ni ne razumiju što nam se zapravo dogodilo (čast izuzetcima). Razumijem da je bitno da smo upoznati s važnim terminima iz literature, ali htjela sam Vas upitati za Vaše mišljenje o korištenju tog termina u akademskom kontekstu koji sam opisala.

Hvala još jednom!
Ana Gvozdić

• Ovaj odgovor je promijenjen prije 4 godine od strane  Ana Gvozdić.

Поштовани др Нерзук Ћурак,

хвала Вам на издвојеном времену да са нама подијелите Ваше знање.

Научила сам доста из Ваших предавања. До сада, нисам чула за Јохана Гултуна и његову подјелу на културно, директно и структурно насиље. Сматрам да медији могу бити и позитивни и негативни и да од њих много тога зависи, али не разумијем народ који као да “једва чека” да гледа и слуша вијести као што је нпр. “Бошњаци су истукли Србина на Башчаршији у Сарајеву” и много сличних вијести на тему насиља, мржње… Ако мене питате, мислим да мир од нас самих креће, јер ако у мени влада мир, ја ћу и ширити мир, уколико у мени влада мржња, ја ћу и ширити мржњу. Требамо мијењати прво себе, ако то успијемо, моћи ћемо и да другима указујемо на погрешке. Особа која није свјесна својих грешака и не учи ништа на њима, она не може ништа ни промијенити, јер ће сваки пут правити исте грешке. Историја се понавља често, питала сам се много пута зашто је то тако?! Схватила сам да нисам особа која може било кога мрзити, јер зашто да мрзим некога кога не знам или особу коју знам?! Како могу да мрзим било кога због боје коже, због вјере, због нације, због економског стања у ком се налази и слично?! Зар није љеште живјети у слози, зар није љепште дивити се неком ко је другачији, зар није љепше имати што више различитих особа око себе?! Сматрам да је мир благостање ума којег многи не могу посједовати, јер ако у уму преовладава више бијес, мржња, неморал од љубави, среће, благостања, ту се ништа не може урадити ако то особа сама не схвати и не крене са градњом мира. Мада, ако особа има мржњу у себи, она не може ни себе да воли… Неке ствари не можемо да промијенимо, као што је историја, али можемо промијенити будућност. Као што би рекао Махатма Ганди “Буди промјена коју желиш да видиш”.

Са поштовањем,
Анастасија Ћоровић

Lijep pozdrav,
Sama priča mira počinje od prvih sukoba koji su zadesili čovječanstvo te je postojao neki proces pomirenja na kojem se moralo raditi. Ta dva pojma su usko povezana i jedan bez drugog ne idu baš najbolje. Nama se nasilje stalno servira kao nešto što je ušlo u srž društva i normalna pojava pogotovo uticaj medija koji to rade radi zarade ili gledanosti. Svaki se konflikt mora civilizirano riješiti ne time da jedna stvara dobije sve nego da se nađe zajednički kompromis. Svi se trebaju uključiti uključiti u procese donošenja mira jer je svaka karika bitna. Drugi ni na koji način ne mogu uticati na naše mišljenje i stavove. Mir zaoravo nike mirovanje nego borba za jednaka prava svih ljudi podjednako. Jedan pojedinac je dovoljan da pokrene pitanje mira kod veće mase ljudi i tako da se dalje širi.

Poštovani profesore,

hvala Vam na ovim jako korisnim i jasnim predavanjima. Poslije odslušanih predavanja osvrnuo bih se na aktuelno stanje u BiH. Jasno je da je pred BiH jedan jako dug put izgradnje kulture mira. Smatram da bi glavnu ulogu u izgradnji mira trebali imati mediji, ali kao što svi znamo upravo najviše mediji rade protiv izgradnje mira, a zašto je to tako mislim da je jasno svima. Ako je prvi korak u izgradnji kulture mira da priznamo svoje greške a da ih onda krenemo rješavati, kako da naše društvo koje je svakim danom sve više podijeljeno i sve manje sebe smatra krivim za bilo šta prizna vlastite greške i da se ti problemi krenu rješavati? Da li u našem društvu ima premalo ljudi koji su zainteresovani za izgradnju kulture mira? Kako da glas za izgradnju mira postane jači i glasniji, jer našem društvu je on očajnički potreban?

Srdačan pozdrav.

Poštovani profesore,

Voljela bih da čujem Vaše mišljenje o jednom problemu koji se tiče tzv. “teorije pravednog rata”. Podržavam poziciju pacifizma i osobno mislim da nasilje nikada nije ispravan odgovor, iako se takav stav ponekad smatra nerealističnim i naivnim. Da li se u slučaju kada smo, primjerice, napadnuti ne trebamo braniti, odnosno, uzvratiti nasiljem? Da li nasilje ponekad može biti opravdano ili je jedini način da se mir trajno uspostavi u dosljednom pridržavanju principa nenasilja, čak iako to traži žrtvovanje?
Osim toga, u predavanjima ste govorili o čovjeku kao biću sposobnom za mir kao i za nasilje, smatrate li da je s obzirom na taj dualizam ljudske prirode moguće trajno društveno stanje u kojem bi jedan od tih aspekata bio eliminiran, odnosno, da li je moguće da nasilje čovjeka bude konačno potisnutno u mogućnost, ili je njegova artikulacija antropološka konstanta koju nikada nije moguće sasvim otkloniti?

Hvala Vam unaprijed, radujem se Vašem odgovoru.

Srdačan pozdrav,
Selma Alispahić

Poštovani profesore Ćurak,

Hvala Vam na odgovoru. Ako se mir shvati kao stanje koje ne ukida konflikte, već samo nasilje kao sredstvo rješavanja konflikata, onda mislim da vječni mir nije nedostižan cilj niti utopija. Konflikti, razlike i suprotnosti nisu nešto negativno već radije upravo predstavljaju konstitutivni princip zbilje i identiteta, kao i uslov društvene promjene i progresa, i utoliko su nužni. Međutim, nasilje nije nužno i može biti prevladano, a u tome smatram da je najvažnija uloga obrazovanja i znanja, naročito humanističkog znanja. Na činjenicu da je danas manje ratova i nasilja općenito je ukazao i Steven Pinker, i mislim da ona pruža osnov za optimističan stav. Ipak, slažem se da izgradnja mira, u mjeri u kojoj je to zbiljski moguće, treba biti naš neposredni cilj koji je hitniji od odgovora na pitanje o logičkoj mogućnosti vječnog mira.

Lijep pozdrav,
Selma Alispahić

Poštovani profesore Ćurak,

hvala Vam na predavanju.

Lp