Uvek sam se izdvajala. Bilo da je to po drugačijem mišljenju, stavu ili nekim drugim karakteristikama. Oduvek sam osećala da sam ja ta koja može i ima pravo da menja stvari na bolje.
ZAŠTO BAŠ JA?
Zato što sam rođena u „drugačijoj“ porodici. Takvo odrastanje smatram velikom prednošću. Rođena u braku između Bošnjakinje i Srbina, u vreme kada se cenila i poštovala ljubav. Dete ljubavi, a na papiru „bosansko – hercegovačko dete sa greškom“. Zanimljivo je što nas je tako tada deklarisao Ustav, dok danas uopšte ne postojimo u Ustavu. U periodu svog odrastanja, kada nisam razumela svest našeg okruženja, bilo je teških trenutaka koji su predodredili da danas budem ovakva kakva jesam. Mirovnjakinja. Osoba kojoj je srce predodredilo da utiče na svoju okolinu i tako stvara bolje okruženje za generacije koje dolaze. Tako sam izabrala i profesiju. Uz pomoć nje ću moći da „izgrađujem“ dobre mlade ljude. Želim da im pomognem da bolje tumače svet, koliko god to idealistički izgledalo.
SRCE MOJE KAŽE DA ĆU USPETI.
Moje ime je Tamara Cvetković. Imam dvadeset šest godina. Po zanimanju sam profesorica razredne nastave. Sledećim rečenicama želim da pokažem da stvari koje volite mogu da menjaju sve(s)t! Ja sam osoba koja želi mir i koja radi za mir, jednakost, dobrotu i ljubav. Ja živim mir. Ove „emocije“ su moja nepresušna inspiracija. Znajte, ovo nije nimalo lako. Ovo je hrabro. Srce moje?! E, ono kaže da ću uspeti!
DOBRI I LOŠI LJUDI. SAMO TO.
Nikada nisam videla i svrstavala ljude po verskoj, nacionalnoj ili nekoj drugoj pripadnosti. Valjda, zbog svog „mešanog“ korena postojanja. Da, volim taj svoj koren! Davno mi je rečeno da ljude možeš svrstavati na dobre i loše. Tako i jeste. Tako ih i svrstavam. Živela sam u okruženju gde nisi ni po kom osnovu mogao da budeš drugačiji. Jedino sam imala podršku roditelja. Volela bih da sam, pored roditeljskih uveravanja, mogla da imam učitelja ili neku drugu osobu da mi kaže da nije loše biti to što jesi. Danas to imam.
SVAKI DAN NAUČI NEŠTO NOVO.
Odrastajući i gradeći sebe, naučila sam i da postavim prioritete. Jedan od njih mi je bio da što više naučim. Uvek sam želela da budem okružena osobama koje imaju drugačije polje obrazovanja ili interesovanja da bih mogla više da „upijem“ i steknem što širu sliku o svetu. Obrazovanje i učenje je osnova. Baš zbog takvih stvari, svojim učenicima sam uvek govorila da imaju pravo na svoje mišljenje, da treba da budu dobri ljudi i da ne sude nikome a da ga pre toga nisu upoznali. Uvek mogu od nekoga naučiti nešto. Od mene prve.
ŠTA TREBA DA ZNAJU DECA BUDUĆNOSTI?
Velika je odgovornost na našem obrazovanju koje svoje korene ne može lako promeniti i prilagoditi mlađim generacija i generacijama koje dolaze. Oni su već jednim delom deca budućnosti. Šteta je što je naša edukacija zasnovana na frontalnom obrazovanju, gde je u prvom planu profesor, koja ne dozvoljava učeniku nikakvo kritičko ili istraživačko mišljenje. Tu na scenu stupa neformalno obrazovanje koje je svima dostupno i danas veoma poželjno. Oni koji stoje iza neformalnog obrazovanja, dozvoljavaju nam da proširimo svoje polje interesovanja, da napredujemo i da se izgrađujemo u onom polju koje nas upotpunjuje. Razni seminari, kursevi, radionice, kampovi mogu da razviju interesovanje kod mladih ljudi, koji bi na prvom mestu voleli da promene svest, a potom uticali da tu istu svest menjaju kod drugih.
SVETLO NA KRAJU TUNELA.
Mentalitet našeg naroda ne voli kada se neko izdvaja u polju prosečnosti. Moramo biti jednaki i nikako drugačije! Takvo stanje doživljavam kao neku vrstu „živog blata“ koje nam ne dozvoljava nikakav pomak. Ipak, kako kaže naša narodna poslovica: „Uvek postoji svetlo na kraju tunela.“To svetlo sam videla zahvaljujući nekolicini mladih ljudi koje sam upoznala i koje upoznajem zahvaljujući PRO – Budućnost projektu. Znam da su promene ipak moguće kada imate ogromnu želju za menjanjem, razumevanjem, tolerancijom i onim najbitnijim, poštovanjem.
DVA ČOVEKA I JEDAN VELIKI SAN.
Zahvaljujući kampu u Mostaru, prošle godine, upoznala sam dve izuzetne ličnosti. Posvetili su svoje znanje, umeće i obrazovanje u ideju kojoj veruju. U mir. U poštovanje. Svim svojim bićem veruju u ono što rade. Mevludin i Vahidin. Dve osobe koje su promenile moj pogled na svet. Nikada nisam upoznala osobe koje toliko vodi srce u poslu kojim se bave. Uvek su mi govorili da ništa ne možeš postići preko noći i da put izgradnje mira nije nimalo lak.Opet, to njih ispunjava i oni žele da deluju na području cele Bosne i Hercegovine. To je njihov san. Da mladi ljudi kao što su Amar, Imran, Tijana, Stefan, Armin, Strahinja, Inga ne odu iz zemlje, nego da ostanu i prave promene i da budu vidljivi. I da njihova dobra volja i reč imaju moć. Moć koja izaziva promene na bolje.
A ŠTA ĆU TU JA?
Volela bih da u budućnosti krenem njihovim stopama i da doprinesem poštovanju „razlika“. Da „izgrađujem“ dobre mlade ljude. Da ti mladi ljudi bolje tumače svet. Da uče. Da ne sude nekome a da ga pre toga nisu upoznali.Da svi ljudi svrstavaju ljude na dobre i loše. Da bude što više dobrih ljudi. Da budem deo „svetlosti na kraju tunela“. Da stvorim ljude iznad proseka. Ja ću da ostanem i budem mirovnjakinja.
Ja sam Tamara. Verujem u MIR. U poštovanje. Poštujem. Volim. Cenim. Želim MIR. Borim se za mir. Živim MIR.
Nakon završetka kurseva i testova u okviru “Male škole za izgradnu mira”, učesnici su pozvani da napišu eseje na jednu od šest tema koje su bile obrađene u okviru MŠIM. Kao što smo i obećali, radove ćemo objaviti kroz narednih deset dana.
Drugi rad koji smo odlučili objaviti jeste esej na temu “Edukacija za mir” od autorice Tamare Cvetković. Ovaj izuzetan esej jedan od tri rada koje smo odlučili nagraditi jer je intiman i strastven rad sa jakim porukama.