Uvod
Posle više od dvadeset godina nakon okončanja rata u Bosni i Hercegovini, izgradnja poverenja i pomirenja ostaje jedan od najvažnijih društvenih ciljeva. Svedoci smo neprestanih sukoba koji nam se svakodnevno nameću kao kakva gotova, prirodna datost. Svaki pa i najmanji sukob treba svoje rešenje jer će su u suprotnom pretvoriti ili izrasti u veći i pogubniji, čije posledice mogu pogoditi i ugroziti živote velikog broja ljudi i zajednica. Tema izgradnje mira i pomirenja stoga predstavljaju važna pitanja, a u našem posleratnom bosanskohercegovačkom društvu i ključno. Tako bi makar trebalo biti. Više je nego jasno da ove teme nisu omiljene i popularne u našem društvu zato što one važe za rizične teme, pa se samim tim vrlo malo ljudi i bave ovim pitanjem. Također vidimo da do pomirenja posle rata u BiH nije došlo usprkos tome što se u skorijim javnim nastupima i porukama verskih vođa u Bosni i Hercegovini pomirenje počinje češće spominjati. Pre svega pod pomirenjem možemo reći da podrazumeva procenu odnosa žrtva-počinitelj, kao i obnovu prekinutih društvenih veza među sukobljenim stranama. Iz tog proizlazi da pomirenje ima veliku ulogu u politici izgradnje mira. Poverenje i pomirenje se grade iz dana u dna, korak po korak. Primer BiH pokazuje kako je lako izazvati haos u društvu, ali još više koliko je teško izaći iz tog haosa. Balkan i Bosna i Hercegovina se nisu oslobodili etničkih isključivost koje i dalje prete da se izliju u neko novo nasilje. Mladi ljudi ovdje žive i odrastaju u okruženju različitih tradicija, političkih pripadnosti, nacija i religija. To se s jedne strane može tumačiti kao bogatstvo različitosti i susreta. No ako vidimo da mladi ljudi žive u omeđenim i odvojenim prostorima, koje podsećaju na srednjovekovno feudalno razdvanjanje ili pak na rešenje verskih ratova vestfalskim mirom po principu Cuuis regio euis religio, vidimo da se do istinskom pomirenja u ovakvim odnosima teško može doći, uprkos postojanju nekih pozitivnih inicijativa (v. Merdjajeva i Brodeur, 2014; Wilkes et al, 2013).
Svrha ovog rada govori o bitnosti uloge religije u izgradnji mira referiranjem pri tome i na konflikte. Religija i verske zajednice imaju veliki uticaj i značaj u procesima pomirenja koji se dešavaju, odnosno pokušavaju desiti na prostorima Bosne i Hercegovine. Vernici, pripadnici religijskih zajednica, religijski lideri imaju ne samo pravo već i dužnost angažovati se u društvene procese i dati svoj doprinos (re)izgradnji „potrgane“ društvene zajednice. Jer, kao što različita istraživanja i analize pokazuju, pomirenje kao proces a ne stanje pretpostavlja uključenost velikog broja društvenih aktera. Na našim prostorima je bitna i uloga religije sa različitih aspekata budući da religija ima važnu ulogu u javnoj sferi i da je došlo do deprivatizacije vere nakon sloma socijalizma.
Uloga religije u izgradnji konflikta/mira
Pre svega potrebno je definisati pomirenje. Različiti autori na različite načine definišu pomirenje, prema nekima to je proces a prema drugima ne, i iako je sam termin naizgled jednostavan i jasan, doći do takve, jednostavne i jasne definicije nije lako. Jer reč je o složenom i dugotrajnom procesu. No ono što je izvesno je da je pomirenje proces a ne stanje budući da uključuje različite aktere, aspekte i da traži dug vremenski period.
„Pomirenje je proces koji uključuje traženje istine, pravde, oproštenja, ozdravljenja…“ (Knežević, Popov-Momčinović; 2013:118). A da bi se gradilo poverenje treba najpre prevladati nepoverenje i predrasude koje su bile pre rata 1991.-95, a posebno one koje su doprinele pa i pravdale ratna dešavanja. One nisu stvar prošlosti već obitavaju i u sadašnjosti i prave konstrukt našeg življenja ovde i sada i percepcija. Nije jednostavno prevladati religijske i nacionalne stereotipe u Bosni i Hercegovini, posebno na tzv. graničnim mestima a na šta je upozoravao naš poznati sociolog religije Ivan Cvitković (Cvitković, 2013: 47). Jer „granice“ su uvek bile mesto susreta, specifične multikulturalnosti i prožimanja ali i sukoba.
Nema sumnje da je bh. društvo tradicionalno/ tradicionalističko društvo. Prema tome, u njemu je važna i društvena i politička uloga Crkava i verskih zajednica. U tradicionalnim društvima, religija je viđena kao gotovo bespogovorni autoritet u svim oblastima društvenog života. U modernim (post)industrijskim društvima, religija je jedna od mnogih specijalizovanih ustanova. Kao rezultat toga, religiji je bilo oduzeto mnogo funkcija koje je nekada imala. Mnogi ljudi veruju da se religija javlja samo u crkvi, hramu, ili drugim duhovnih mestima okupljanja. Oni vide religiju i društvo (tj. državu) kao potpuno odvojene entitete. Iako ovaj stav može biti ispravan, dublji pogled na religiju i društvo otkriva da oni nisu odvojeni, već povezani, čak i onda kada je religija načelno odvojena od države (npr. slučaj SAD-a). Religija je sastavni deo u mnogim aspektima društva, i verska ubeđenja neizbežno imaju uticaj na sferu politike, ekonomije i kulture. U periodu konflikta, ovaj uticaj se pervertira jer rat menja i kriterije „moralnosti“ pod izgovorom „šta ćeš, rat je“ (Cvitković, 2004: 93).
Uloga religija u savremenom društvu je veoma osetljiva a i kompleksna tema. Ona je uzrok mnogih ratova i takođe je dio mnogih skrivenih političkih programa. Mnogi ratovi su izbijali zbog tj. u ime religije i različitih verovanja pojedinaca, te se i danas vode na svetskom tlu. Religija per se gotovo nikada nije bila uzrok mržnje, nesporazuma, sumnji, sukoba i ratovi, ratovi su se prvenstveno vodili radi ekonomske koristi i eksplatacije prirodnih resursa a religija im je pružala lažan legitimitet. Bilo je sukoba između Hrišćana i Jevreja, Muslimana i Hrišćana, Protestanata i Katolika, itd. U dobrom delu istorije BiH (pa i posljednjih dvadeset godina) građen je animozitet pripadnika jedne prema pripadnicima druge dve religijske zajednice. Otud neki autori (npr. Jack Goody) smatraju da je religija (konfesija) bila središnji faktor konflikata u Bosni i Hercegovini. Ma koliko ova teza bila primamljiva, njeno prihvaćanje bilo bi, ipak, preterivanje. Kao što neki autori ističu, ratovi na našim prostorima nisu u biti bili verski već zverski. Jer, religijsko-konfesionalne razlike mogu biti u pozadini konflikta, ali pravi razlozi za njih mogu biti drugačiji. Dok jedni u religiji vide izvor društvenog konflikta, drugima je ona nada za globalni mir. Treći u njoj vide i jedno i drugo: izvor podela u svetu i konflikata, ali i izvor mira i sigurnosti.
Još uvek je u delovima religijskog vodstva prisutna „kultura rata“: prema gej populacij, dok istovremeno crkve potresaju pedofilske afere te je na delu religijska hipokrizija. Tu je i protivljenje ćirilici/latinici od strane onih koji misle da se postaje dobrim Hrvatom/katolikom ili Srbinom/pravoslavem ako se piše latinicom, odnosno ćirilicom. Religije i religijske vođe poučavaju o pomirenju, a jesu li i sami spremni na pomirenje?, pitaju se mnogi sociolozi religije. Odnosi unutar religijskih struktura ponekad nas upućuju na negativan odgovor. Jer, ako se nije spremno na pomirenje unutar vlastite religijske zajednice, kako će se biti spremno za pomirenje s drugima religijskim zajednicama (Cvitković, 2013). Religijske zajednice postaju u Bosni i Hercegovini neuverljive u borbi za pomirenje i zbog „rata simbola“ kojeg vode na ovim prostranstvima. „Umesto podela nekad iscrtanih rekama, danas granice crtaju novopodignuti verski objekti. Reke podela su se prelazile mostovima, a ove sadašnje podele tek čekaju svoje mostove“ (Knežević, Popov-Momčinović, 2013:16). Jedni će reći: ako su sudelovale u destrukciji onda se iz destrukcije i ne može izaći bez njih. Drugi, opet, kažu: ako su religije sudelovale u destrukcijii, direktno ili indirektno, bile umešane u konflikte, mogu li one onda biti rešenje za konflikte i izgradnju poverenja? Internet pruža velike mogućnosti religijskim zajednicama za poticanje, zagovaranje i podržavanje poverenja i pomirenja. Internet komunikacije potiču socijalnu interakciju, posebno u situaciji nedostatka osoba drugih religijskih i vrednosnih orijentacija u bližem okruženju. Web stranice religijskih zajednica pružaju veliku mogućnost raznoraznih aktivnosti koje mogu doprineti pomirenju. Jesu li te mogućnosti iskorištene? Izgleda da se religijske zajednice našeg okruženja previše ravnodušno odnose prema tehnološkim mogućnostima koje im pružaju savremeni sistemi komuniciranja, a svesni smo da religija kao i ostali delovi društva, moraju da idu u skladu sa vremenom. Jedan vid korišćenja novih tehnologija je i sama Mala škola za izgradnju mira, gde su nam prestavnici religioznih zajednica, objasnili i uputili da je cilj svake religije izgradnja mira.
Kako razvijati kulturu mira i pomirenja? To neće doći samo od sebe. Za tako nešto treba biti odgojen. Treba biti „osposobljen“ za pomirenje, o čemu je sjajno pisao Đuro Šušnjić. Može li poverenje graditi generacija koja je bila u konfliktu i narušila međusobno poverenje? Ili pomirenje spada na sledeću generaciju, na mlade? Već imamo dvadesetogodišnjake/inje koji znaju samo tatine, mamine, dedove i bakine priče o ratu, ali podjednako podnose posljedice tog rata. Od iznimne je važnosti kako i koliko kod mladih razvijamo (u porodici i školi) svest o Drugome, o rezličitostima našeg života. Stoga je bitno da se obrazujemo, kako kroz porodicu, tako i putem škole, da se razvija osećaj za poštovanje različitosti, gde religija igra vrlo važnu ulogu imajući između ostalog u vidu i stalni trend porasta religioznosti kod nas, a na šta ukazuju npr. Galupova istraživanja. Upotrebio bih jednu Gandijevu poslovicu koja kaže: “O čemu razmišljaš, to postaneš”. Za ovu sam se poslovicu odlučio zato što ona govori da svi u ovom društu treba da se ponašamo na takav način da pomirenje bude ključni cilj, a usmeravanje na pravi put svakako važno mesto ima religija, škola i porodica, koje mogu da utiču na mladu populaciju, koja je do sada uglavnom na pogrešan način sticala stereotipre i predrasude, da je pomirenje jedino ono što može u konačnosti dovesti do zajedničkog dobra.
Naime, o međureligijskom dijalogu i upoznavanju sa različitim religijama može se govoriti i kao o bitnom faktoru prevencije zločina, ako se uzme u obzir proces demonizacije drugoga koji, uči nas tome istorija, uvek prethodi svakom sukobu. Zaraćene strane u svakom sukobu sistematski, neretko najprizemnijim tehnikama manipulacije i propagande, stvaraju imidž drugoga kao manje vrednog, zlog i barbarina koji ne deli naš sistem vrednosti, koji ne veruje u “našeg Boga”, čime se opravdava svaki zločin nad njima jer “mi se samo branimo od strahota i zla koje bi oni naneli nama”. Druga strana je uvek brutalna i zločinci koji ne cene tuđi, a neretko i vlastiti život. Ovo predstavlja izopačenje teze Svetog Avgustina o pravednom ratu (Bellum Uistum) koja je i dalje operativna. Podučiti ljude da sve vere dele isti sistem vrednosti (barem u načelu) i da su svi oni koji se na njih pozivaju obavezni poštovati svaki nevini život; naučiti ljude da svačiji život ima vrednost i da “druga strana” ima iste strahove, ali i žudnje i ambicije, znači zaustaviti proces dehumanizacije koji neminovno vodi u zločine, a neretko i u genocid.
Prisetimo se samo ratova u BiH devedesetih i toga kako su verski simboli zloupotrebljavani da se njima opravda nasilje, najstravičniji zločini pa i zločin genocida, umesto da religija bude u službi zaštite života civila i nevinih, promocije dobra i pomoći obespravljenim, što je intencija svih verskih tradicija. Na tom planu se treba i može uraditi više. Jer, kao što ističe Kristić u svojoj knjizi Tiranija religijskog verski lideri su uglavnom načelno osuđivali zločine ali su malo uradili na njihovoj stvarnoj prevenciji (Kristić, 2013). Nije se desila angažovanost na nivou jednog Bonhefera, nemačkog teologa koji je zbog svoje konkretne borbe završio i nastradao u nacističkom logoru. Pokušavši da spasi Jevreje, nije spasio sebe u ovozemaljskom svetu, ali je spasio religiju tj. hriščanstvo od još većeg beščašća.
Kakva je uloga medija danas na religiju.? Mediji su kanal putem kojeg stanovništvo može dobiti poruke o religijama i religijskim zajednicama, o njihovom mestu i ulozi u procesu pomirenja. Neprihvatljivo je da se u medijima govori i piše o religijama samo kad se desi neki teroristički akt, skrnavljenje nadgrobnih spomenika, ispisivanje grafita na hramovima s uvredljivim sadržajima i porukama, i sl. Ili kad su neki praznici. A toliko u Bosni i Hercegovini, na primer ima religijskih objekata i objekata kulturnog značaja u vlasništvu religijskih zajednica (muzeji, sl.) koji zavređuju da se stanovništvo, preko medija, upozna s tim kulturnim blagom Bosne i Hercegovine.
Umesto zaključka
Iz gore navedenog može se zaključiti da religije mogu imati različite uloge u konfliktima i nasiljima: podržavati konflikte, ali i biti podsticajne za njihovo rešavanje. Kako će religija delovati, u mnogome zavisi o ponašanju religijskog vrha. Dakle, reč je o tome kako se koriste religijski resursi. Nije nevažno ni to kako se religijske vođe odnose prema religijskim raznolikostima. Svesni smo danas da je religija izgubila uticaj kakav je imala u srednjem veku, i da se danas o religiju piše dosta negativno, što ima negativne uticajena stanovništvo. Da bi religijske zajednice uspele da usmere stanovništvo u pravom smeru, prema putu pomirenja, one prve trebaju da krenu ka njemu, da budu spremne na to. Verske zajednice i vernici ne smiju dopustiti da ih zarobi nasilje i sukobi iz prošlosti već trebaju zajedničkim radom i saradnjom ići u susret mirnoj i svetlijoj budućnosti. Stalno insistiranje na tome što se dogodilo u prošlosti i isticanjem što su drugi učinili bez imalo auto refleksije i samokritičnosti naspram vlastitih članova i dela vodi daljnjim sukobima. Pomirenje je neophodno, jer bez njega se ništa veliko neće promeniti u glavama i srcima onih koji su bili neprijatelji u ratu. Rad na pomirenju mora biti trajan i uzajaman, jer se nadam da će pomirenje doći među ljude u Bosni i Hercegovini i u njihova srca: kroz zajednički rad, intelektualno i akademsko usavršavanje, natjecanje u dobru i uzajamnim poverenjem koje nas pomirene vodi u perpektivniju budućnost. Ovo je na poseban način dužnost i obaveza verskih zajednica zbog velikog potencijala koje svaka od njih poseduje. Načini na koje se ostvaruje proces pomirenja su brojni, a oni koji su prepoznati jeste otvoren dijalog o prošlosti, priznanje i izvinjenje, prepoznavanje žrtava i poštovanje njihovih identiteta, posebno obraćanje pažnje na manjinske grupe koje se na određenom lokalitetu osećaju ugroženo i marginalizovano (v. Wilkes et al, 2013).
Stoga ovaj rad i ne daje zbog složenosti pojma i procesa puno, naprotiv, tek je prva stepenica i putokaz koji ukazuje što već postoji i što nam je dostupno, a praksa i primena, koji uvek predstavljaju najveći i najteži korak, tek trebaju zaživeti u punoj veličini i mogućnosti. Ovaj rad bih završio Gandijevom poslovicom “Budi promena koju želiš videti u svetu”. Ovo nam govori da svi trebamo od nas samih, preko grupa, od porodice do škole i samih religioznih zajednica, da svi krenemo ka pomirenju, jer ne postoji “ Put ka pomirenju, samo pomirenje je put”, i tome trebamo da težimo kako bi uspeli da izgradimo jedno zdravo društvo, iako složićemo se to će biti dugotrajan i postepen proces, ali kada nešto želimo, samo je pitanje vremena kada ćemo to i ostvariti, jer na kraju krajeva “Krv nam je svima ista”. Stoga sintagme koje u svojim studijima koristi mladi bh. teolog Kristić postavljajući stalno opasna pitanja kroz sintagme kao što su Sintagme koje autor koristi, kao što su “lažna vera”, “glumljena religioznost”, “govor razrokosti”, “podanička ravnodušnost”, “obljutavljeno kršćanstvo” da bi ukazao na ovdašnje tzv. religijske narative i prakse ne polaze sa pozicija posedovanja apsolutne istine, već sa stanovišta da upućivanje na apsolut, a što je zadatak verskih institucija ne sme da vodi u zabludu vlastite apsolutnosti (Kristić, 2014: 141). Samo na taj način, smemo se usuditi zaključiti, moguća istinska uloga religije u pomirenju i izgradnji povjerenja.
Literatura
- Abazović, D. (2010). Religija u tranziciji. Sarajevo: Rabic
- Cvitković, I. (2004). Konfesija u ratu. Sarajevo-Zagreb: Svjetlo riječi
- Cvitković, I. (2013). Encountering Others. Niš: Yugoslav Society for the Scientific Study of Religion
- Knežević, N., Popov-Momčinović, Z (2013). Uloga religije u pomirenju i tranzicionoj pravdi: Na području Zapadnog Balkana. Novi Sad: Centar za istraživanje religije, politike i društva
- Merdjanova, I., Brodeur, P. (2014). Religija kao pokretač razgovora. Međureligijski dijalog za izgradnju mira na Balkanu. Sarajevo: Centar za napredne studije
- Kristić, A. (2014). Tiranija religijskog. Ogledi o religijskom bezboštvu. Sarajevo: Rabic
- Wilkes et al (2013). Faktori pomirenja: religija, lokalni odnosi, ljudi i povjerenje. Rezultati istraživanja sprovedenog u 13 gradova širom Bosne i Hercegovine maja 2013. Sarajevo: CEIR − Centar za empirijska istraživanja religije u Bosni i Hercegovini, Sarajevo i Univerzitet u Edinburgu, Projekt RELWAR
Nakon završetka kurseva i testova u okviru “Male škole za izgradnu mira”, učesnici su pozvani da napišu eseje na jednu od šest tema koje su bile obrađene u okviru MŠIM. Kao što smo i obećali, radove ćemo objaviti kroz narednih deset dana.
Treći rad po redu koji smo odlučili objaviti jeste esej na temu “Uloga religije u izgradnji mira” od autora Aleksandra Milanovića. Ovaj izuzetan esej jedan od tri rada koje smo odlučili nagraditi radi kritičkog osvrta, poduzetog istraživanja kao i relevantnosti obrađene teme.