Izgradnja mira i transformacija konflikata » Forum

Home Forumi Mala škola izgradnje mira Izgradnja mira i transformacija konflikata

Označeno: 

Ova tema sadrži 26 odgovora, ima 9 sudionika, zadnji odgovor od:  Doc. dr. sc. Zlatiborka Popov Momčinović prije 1 sat, 6 minuta.

  • Autor
    Postovi
  • #1978

    Drage mirovnjakinje i mirovnjaci,

    Ukoliko imate pitanja ili komentare, te ukoliko su potrebna dodatna pojašnjenja za teme koje smo obradili kroz ovu cjelinu, slobodno pišite. Na forumu možemo razmjeniti mišljenja ili diskutirati izgradnju mira. Vaše mišljenje nam je važno. Pišite i budite agenti izgradnje mira.

  • #2214

    Očekujemo plodnu diskusiju i razgovore… Ima li ko ideju kako u BiH da podstaknemo da se razvije ideja tzv. pozitivnog mira?

  • #2219

    Moje komentar zapocecu slavnim delom Semjuela Hantigtona, koji u svojoj knjizi ” Sukob civilizacija”, govori kako, u buducnosti, rat se nece voditi, ni za politiku, ni za ekonomiju, vec da ce rat nastajati iskljucivo sa kulturne strane odnosa izmedju nacija i vera. Ovo delo se moze ispostaviti tacnim, jer svedoci mnogih konfliktnih sukoba koje se desavaju danas, a i desavale su se i u proslosti, a imaju kulturni predznak. Uzecu sad za primer BiH, u kojoj bas ova knjiga preslikava stanje, u kojoj postoji multinacionalno i multietnicko stanovnistvo, koje se i 20-ak godina posle rata u nekom obliku pasivnog konflikta. Mislim da je kljucno za pomirenje unutar ne samo BiH, vec i celog Balkana, da krenemo da menjamo sebe, jer kao sto je Gandi rekao:”Budimo promena koju zelimo da vidimo u svetu”. Da skratim, treba svi,kao ravnopravni clanovi ovog drustva, da pocnemo da se menjamo, a ne da cutimo i da dozvolimo da se zadovoljimo sa pasivnim mirom, treba da kroz dijalog i jednu toleranciju, uspemo da izgradimo jedno zdravo drustvo, a napominjem da je to moguce samo ako pocnemo da menjamo sebe.

  • #2223

    Svidja mi se ovaj odgovor… Pogotovo refiranje na Gandija da smo mi promjena. Ali se pitam, kako je i zašto Hantingtonova teza nastala? Da opravda nove sukobe ili da ih (navodno) protumači? Prije knjige Sukob civilizacija objavljen je Hantingtonov članak u časopisu Foreign Affairs. I od jedne hipoteze nastala je paradigma za tumačenje sukoba a i za spolnju politiku.

    Jedan naš pokojni sociolog religije je npr. rekao da ovdašnji rat nije bio vjerski već zverski. Zanima me kako to tumačite? Da li se npr. kulturne i slične distinkcije koriste samo za grabež resursa, npr. materijalnih, pod plaštom kulturne i religijske distinkcije?

    A što se BiH tiče, knjiga od Hantingtona je poslužila kao lakmus test paradigme koja se ne može dokazati, već se i sad zloupotrebljava Možda ja grešim, ali učimo zajedno ;-). I sam Hantington je rekao da je to hipoteza, a ne teza. Ne zaboravimo da je pored ove knjige napisao i knjigu o talasima demokratije. Oni su tu oko nas, samo kako da ih ugrabimo?

  • #2225

    U pravu ste, da se dosta zloupotrebljena teza. Sto se tice, da li kulturni ili neki drugi predznak omogucuje da se dolazi do nekih materijalnih i drugih koristi, ima mnogo tacnosti. To je neki vid latentne forme(Merton), kada se isticanjem kulture, ostvaruje neka druga korist. Svesni smo ratnih desavanja, da su ona bila zverska, a ne verska. Jer odredjeni funkcioneri u to vreme, i ne samo oni vec i odredjeni ljudi, ucesnici samih ratova, su iskoristili sami rat, ne samo u smislu zastite svog naroda, vec da bi ostvarili neku korist. U ratu se dosta ljudi obogatilo, na racun nekog drugog, i bas danas takvi ljudi ne zele da ostvare prosperitetno drustvo, sto je velika prepreka ovom drustvu. Mislim da veliki broj neduznih zrtava u ratu, stradanja civila, pa cak i od strane iste vere, dokazuje da je ovaj rat imao konotaciju zverskog. Da bi izgradili jedno prosperitetno drustvo, u kojima ce se postovati razlicitosti, u kojem nema nekih predrasuda, koje su nam u dosta slucajem nametnute, treba da ukazemo, kako sebi, tako i buducim generacijama, da mozemo i moramo da cuvamo svoje, a postujemo tudje. Isto tako na kraju bi dao jedan citat, takodje Gandija koji kaze:” Da zivimo kao da nam je poslednji dan u zivotu, a da ucimo kao da cemo ziveti vecno”. Ovaj citat sam izabrao, zato sto, bar mene asocira da treba da treba i da moramo da zivimo sa razlicitostima, da postujemo jedni druge, i samim tim cinimo sebi zivot lagodnim, dok drugi dio citata me asocira na to da stalno treba da ucimo o drustvu, jer drustvo je promenjivo, i sto pre budemo shvatili da je rat davno iza nas, i da treba da se okrenemo buducnosti, bice lakse i za nas i za ljude oko nas. Hvala!

  • #2228

    Sjajno tumačenje… I ja mislim da je ta teza dosta zloupotrebljena za lažnu legitimaciju konflikata, evo npr. i ovih na našim područjima. Predatorske kvazielite koje nas i danas drže u stanju straha i očaja i dalje koriste tu tezu. Ali stalno treba govoriti da je i sam Hantington rekao da je to hipoteza! I ovo referiranje na Mertona je super, i na pojam latentne i manifestne funkcije nečega, neke društvene pojave npr. A od Gandija treba stvarno učiti, on je večna inspiracija. Imam jedan sjajan tekst u kom se inače pošto vidim da ste potkovani poredi njegov i Hajdegerovog koncept istine. Tekst je meni super jer znamo da je Hajdeger, onakav um završio kao nacistički rektor i što takvo poredjenje. Pa ako Vas zanima mogu Vam poslati pošto vidim da ste potkovani u ovoj oblasti. Naime, kod Gandija svi delimično kao ljudi participiramo u deliću istine jer je ona sveobuhvatna, a kod Hajdegera istina zapravo i ne postoji kao takva (to su po njemu greške prethodnih filozofa) već samo potvrđivanje (Selbstbehauptung) određenog naroda kroz prostor i vreme i bivanje (Sein und Zeit). Kod Hajdegera na kraju nema ni ličnosti, a kod Gandija ima tj. priznaje se i postojanje određenih kulturnih različitosti ali i individualnost postoji, nas kao osoba. I tu na scenu stupa dijalog o kom ste i Vi fino napisali, koji ima znači i kulturnu, kolektivnu ali i ličnu, odgovornu formu.

  • #2745

    Dragi_e polaznici_e, tačnije mirovnjaci_kinje

    Radujem se našem radu i druženju tokiom naše Male ali opet velike škole za izgradnju mira. Jer biti mirovnjak_inja iziskuje veliku hrabrost i junaštvo, ali i rad kroz mirovnjačku praksu kao i učenje o različitim oblicima sukoba, mira i transformacije konflikta. Slobodni ste postavljati pitanja. Ja sam jedno dobila i baš mi se svidja, a tiče se sankcionisanja konflikta. Nekad ljudi i sukobljene strane jednostavno podvuku crtu (npr. slučaj posleratne Zapadne Nemačke i Francucke nakon II svetskog rata), jer se smatralo da bi stalno invociranje i sećenja na konflikte prouzrokovalo nove. Čisto me zanima šta mislite o toj tezi, tj. teoriji koja se u posleratnoj Nemačkoj zvala kollektives Beschweigen, tj. kolektivna ćutnja/prešućivanje?

  • #2783

    Evo još jedan link iz sjajnog filma o Hani Arent, koja se baš bavila pitanjima krivice i odgovornosti. Svakako preporučujem svima koji nisu gledali da odgledaju ovaj film u cjelosti 🙂

  • #2784

    Predrag
    Sudionik

    Поштована професорице,
    Хвала на веома инспиративним, надахнутим и душекорисним предавањима. Била је ово прилика да се науче многе ствари о трансформацији конфликта и изградњи мира,пратећи веома квалитетна и садржајна предавања. На претходном курсу о култури мира имали смо једну врло садржајну и аргументовану дискусију између нас судионика школе о томе колико је важно у образовном систему говорити и систематски изучавати културу мира и колико је важно личним примјером промовисати мир и толеранцију. Ја сам, нимало не умањујући изучавање различитих мировних теорија, потенцирао лично свједочење, лични напор да свим својим бићем свједочимо мир. Мислим да је суштинска порука и ваших предавања позив на лично свједочење тј. да се рецимо у школама стави акценат на наставника или професора као човјека мира, те ће се они које он или она подучавају слиједити његов лични примјер. Лако је научити теорију и савладати теоријске постсвке, много је важније у особи препознати човјека на путу мира. Ја то препознајем у Вама. Ви на сваком кораку радите на изградњи и промоцији мира, тиме ваше теоријско излагање не остаје само на апстрактним научним теоријама о миру, већ то постају животне поставке. Мислим да се мора говорити о миру као начину живота и увијек то понављати млађим нараштајима. Мир је начин живота сваког човјека. Конфликт и сукоб су противприродна стања и промашај циља човјековог постојања.
    Што се тиче колективног прешућивања конфликтних чињеница, ми смо на жалост друштво у служби промоције конфликта. Бар су медији створили такву (не)културу – “(не)културу промоције конфликтних ситуација”. Конфликт се не смијемо промовисати, али ни ћутати о њему. На њега треба указивати као трагичну, страшну чињеницу коју нисмо произвели ми који смо га претпели, него је наметнут. Мир треба промовисати снажно, не чекати да га медији промовишу, већ га промовисати личним примјером увијек и на сваком мјесту… Мир почиње од “мене и тебе”, не може нам нико наредити мир са стране, већ га ми градимо и ми га живимо. Све док се не уживимо у њему, не можемо рећи да смо мировњаци…

  • #2789

    Armin Marić
    Sudionik

    Poštovana profesorice Zlatiborka,
    drago mi je da sam imao priliku da odslušam Vaša predavanja, a kao gimnazijalac Vam se zahvaljujem što ste mi pružili znanja i zanimljive, konkretne primjere transformacija konflikata.
    Svakako, kao što sam komentarisao i u prijašnjem kursu, svjedok sam da se u obrazovnom programu često zanemaruje svako detaljno pronicanje u teorije transformacije konflikta.
    Također, kao što je i Predrag napomenuo, vodila se diskusija o bitnosti ličnog primjera izgradnje mira nad teorijskim poznavanjem mirovnih problema.
    Kao što ste spomenuli i u svojim predavanjima, mnoge ličnosti su posvetile svoj život izgradnji mira, te njihov primjer svakako treba slijediti svaki mirovnjak, ali mnogi nikad neće dostići taj nivo predanosti ka rješavanju mirovnih problema.
    Svakako ono što svako zainteresovan može učiniti, je da nauči ponešto o institucijama koje omogućavaju pojedincima da što uspješnije izvrše svoje mirovne ciljeve.
    Možemo posmatrati druge lične primjere i izvlačiti korisne pouke o reakcijama društva na određene mirovne strategije, tako da naš vlastiti doprinos miru bude što potpuniji, a ne kao što ste napomenuli, da dovede do negativnog ili ugovorenog mira.
    Što se tiče kolektivnog prešućivanja, svakako se može zaključiti da je jako zanimljiva pojava.
    Kao što mnogi nagomilani i zakopani problemi gotovo uvijek isplivaju na površinu, odnosno manifestuju na određen način u ljudskoj psihi, trebalo bi ozbiljno razmisliti o kolektivnoj svijesti koja omogućava da se ozbiljniji problemi na taj način stišavaju šutnjom.
    Nadam se da ćemo jednog dana imati više uvida u moć ljudskog prešućivanja i stvarnih posljedica šutnje ne samo individualaca, već i cjelokupnih nacija.

  • #2790

    Dragi/e polaznici/e,

    Hvala pre svega na lepim rečima vezanim za predavanja. Sve što ste rekli je mudro ali i razborito- razborito u smislu antičkog phronesisa jer ovaj implicira tj. iz njega proizlazi angažman. Kao što je Predrag rekao a i Armin, jako je bitan lični primer, ali i povezivanje ljudi koji su da tako kažem za mir jer bez povezivanja smo ipak prepušteni sami sebi i teško da možemo da izgradimo bilo kakav otpor. Zato i totalitarni režimi počivaju na izolaciji i otuđenju ljudi jednih od drugih, i tzv. atomiziranom društvu gde su pojedinci samo izolovani atomi koji se slučajno sreću i sudaraju.

    Armin je takođe fino rekao vezano za prešućivanje. Trauma se vrati ako se sa njom ne suočimo na pravi način. No u kontekstu Zapadnje Nemačke i suočavanja sa nacizmom, najpre je nastalo kolektivno prešućivanje- kažnjeni su samo najviši dužnosnoci. Naime, bio je strah da će nastati haotično stanje uzajamnog denunciranja i optuživanja što ima smisla. No, (kolektivna) trauma se kasnije vratila, i to kod nove generacije koja je svojim roditeljima postavila pitanje gde ste bili 1941. Nakon toga, i npr. nove “Političke teologije” u Nemačkoj šezdesetih godina kada teolozi ističu da uloga Crkve nije da samu sebe pravda i održava u svetu već da invocira opasna pitanja i sećanja u samu bit religije, bitka za kulturu sećanja je dobijena. U svakom slučaju, tema je složena, ima nijansi i mislim da je bitno i učenje iz nekih manje ili više sličnih primera da bi se osnažili a i ohrabrili, a ujedno i postali svesni nekih kontroverzi…

  • #2806

    “Mir u svijetu može doći samo kao prirodna posljedica univerzalnog prosvijetljenja”, riječi su velikana nauke, Nikole Tesle.
    Drago mi je da sam dio toga kroz ovu školu, a posebno, jer se među nama nalaze divni mladi ljudi koji mogu promijeniti svijet nabolje. Hvala ti Armine, prekrasno je to sto si, kao mlada osoba, naš saputnik u koracima prosvjetljenja.

  • #2811

    Armin Marić
    Sudionik

    Poštovana Amna,
    hvala Vam što to uviđate i što me ohrabrujete u mojim mirovnim ciljevima 🙂
    Nikola Tesla je to izvrsno rekao!

  • #2819

    Mislim da je super da jedni druge podržavamo, osnažujemo, delimo ovakve pozitivne misli. Baš sam sretna da Mala tj. velika škola za izgradnju mira ima ovakve sjajne polaznike/ce 🙂

  • #3070

    Predrag
    Sudionik

    Поштована професорице и драги пријатељи мировњаци,

    На крају мале школе за изградњу мира, прилика је да сумирамо наше утиске са предавања. Мала школа за изградњу мира је показала да је она мала школа великог срца. Она је Мала школа, која је испунила велики циљ. Мала школа је окупила велике људе. Зашто кажем велике? Само велики људи су спремни да граде мир, само велики људи имају спремност да комуницирају, да воде дијалог – дијалог за мир, за заједницу јединства у богатству различитости. Само велики људи су спремни да у сваком човјеку препознају доброг човјека. Да, доброг човјека. Зло нема онтолошко постојање, самим тим не постоји зао човјек. Зло “постоји” само онда када га ми допустимо, када логос нашег бића усмјеримо ка погрешном циљу. Кад промашимо прави циљ. А прави циљ човјека је да се оствари у другом и кроз другог човјека. Кроз сусрет, дијалог и заједницу са њим, са другим човјеком. Мала школа за изградњу мира кроз теоријска сазнања и кроз личне примјере свих људи у овом пројекту “тјера” све полазнике ове школе на допринос изградњи друштва једнакости и равноправности у богатству различитости.
    Можа многе од нас обесхрабрује што нас је мало, што је мало људи спремних да живе мир и да се боре за њега. То не смије да нас обесхрабри. За подстицај свима нама подсјетићу на ријечи једног савременог мировњака, који је у најтежим условима, позивао на мир. О количини мржње и количини љубави, те о моћи једне и друге, мене лично најбоље мотивише ова његова реченица: „Можда је на овом свету неистине, неправде и мржње више, али су истина, правда и љубав моћније“ – Патријарх Павле.
    И на крају један приједлог за професорицу и за тим Мале школе за изградњу мира. Бићу слободан да предложим да по завршетку ове школе за изградњу мира издамо један мали зборник наших есеја, коментара, закључака, размишљања о миру и о школи мира. Бар као једна мања књижица, брошура, гдје би сви и предавачи и учесници ко жели могао изнијети утиске о малој школи за изградњу мира и гдје би неки од интересантнијих есеја могли бити објављени. Такво једно штампано издање би послужило као потицај како нама тако и свим осталим мировњацима да се активно укључе у процес изградње мира у нашој држави и нашем друштву.

  • #3071

    Dragi Predraže, prijatelji i prijateljice,

    hvala puno na lepim a i ohrabrujućim rečima. To svakako puno znači i motiviše nas sve u radu, u različitim oblastima uključujući i našu svakodnenicu. Ona jeste nekad sumorna, nekad smo umorni i obeshrabreni ali ti ciklusi raspoloženja su nešto sasvim normalno. Bitno je da imamo neki pravedan cilj, i da ka njemu stalno težimo. I da u tome nismo usamljeni, a što je jako bitno a što ste i Vi istakli.

    Hvala i na idejama. Mislim da se u CRS planira zbornik sad ne znam tačno kako je koncipiran. Jedan će svakako sadržavati radove predavača. Naravno, svaka sugestija da se ova ideja obogati i proširi je dobro došla. Takođe, imate mogućnost da šaljete eseje i kao što znate tri najbolja će biti nagrađena :-). S tim u vezi, očekujemo zanimljive i podsticajne radove polaznika/ca.
    SRdačno, Zlatiborka

  • #3477

    Drage polaznice i polaznici, ova sedmica je eto da tako kažem naša. A znam da je bilo inspirativno sa prof. Nerzukom. Radujem se druženju i eventualnim diskusijama 😉

  • #3480

    Poštovana profesorice, mislim da je tema o kojoj govorimo ove sedmice jako bitna, posebno za naše BiH društvo koje se nalazi u tranziciji i kojem je prijeko potrebna promjena svijesti. Ističete kao jako važan segment javno govorenje istine, ali kako da dođemo do javnog govorenja istine kada ovdje svako ima svoju istinu? Jasno je da tako ne bi bilo da nema ovako jakih političkih i medijskih lobija koji stvaraju “struje”, služe se raznoraznim manipulacijama i retorikama koje doprinose podjelama. Odakle početi kada je u svakom segmentu društva problem? Znamo da je dogovor, razgovor i oprost ključ ali zašto se tako nešto, de facto, ne dešava već dugi niz godina? Ako bismo sagledavali iz neke realne perspektive potrebno je promijeniti sve, pojednostavljeno rečeno, ali bojim se da to nije stvar samo volje šačice prosvijetljenih. Puno veću moć imaju oni koji drže u rukama sistem odlučivanja. Znam da zvučim negativno, ali pokušavam biti realna, usput i saznati šta se konkretno može učiniti iz ove pozicije?

  • #3481

    Draga Bojana, hvala puno na komentaru a i pitanju koje je baš od suštinske važnosti za BIH. Ja bih sad u našem kontekstu to javno govorenje istine postavila na drugi način. Ne možemo reći da svako ima svoju istinu (mislim na dominantne naracije tri dominantne etničke grupe) već poluistinu. Ali da lična iskustva koja smo proživeli i preživeli u ratu nisu lažna, posebno tragedije. I da ljudi kada govore o njima ta iskustva i te istine oni “drugi” prepoznaju, pa i ta osoba oseti da je prepoznaju pa se uspostavlja neki doduše nevidljivi most zajedništva gde svako lično iskustvo i tragedija postaje zajedničko a postepeno i deo celokupne kolektivne svesti društva. Kod nas se ti procesi dešavaju, evo npr. i kroz susrete veterana iz sve tri vojske i tu zaista dolazi i do konverzije i do prepoznavanja sebe i drugome i obratno.

    Sad kao što ste dobro primetili, mediji jesu veliki problem i mislim da je i profesor Nerzuk to delom dodakao kad je govorio o kulturi nasilja i strukturalnom nasilju. Medijska sfera jeste podeljena i mediji kao gate-keeperi ovakve inicijative slabo i prenose, jer je došlo do tzv. refeudalizacije javne sfere duž etničkih šafova. Sad s druge strane imamo web-portale koje neguju otvoreniji koncept ali je internet pun svega i svačega, da ne pominjem nekontrolisani govor mržnje na portalima koji dozvoljavaju tzv. komentare posetilaca da bi imali više klikova, nefiltriraju ih iako su to obavezni.

    No ono što se ne prenosi u medijima ne znači da ne postoji, s tim da ima medija koji i ovim stvarima posvećuju pažnju pa njih treba podržati kroz klikove, like-vo, sharovanja i sl. Onda tu je i fenomen građanskog novinarstva, a mislim da baš ljudi koji teže izgradnji mira tu trebaju da se dodatno angažuju i da doprinose jačanju ovakvih naracija naspram ovih dominantnih…

  • #3482

    P.S. Znam da je “like” i neki oblik tzv. lenjog aktivizma, kako ga definišu komunikolozi a imaćete verujem i zanimljivo predavanje na temu društvenih mreža. Lajkali smo nešto pa smo kao doprineli nečemu, mada sam ovo više istakla kao deo celine naših angažmana 😉

  • #3829

    Poštovana profesorice,

    Hvala Vam na detaljnom predavanju potkrijepljenog sa zanimljivim slučajevima. Zanima me zašto ste baš izabrali slučaj Irske u kontekstu konflikta i mira u našem društvu? Naime, sama priroda nastanka sukoba u Irskoj i Bosni i Hercegovini nije ista. Na početku ste nas upoznali sa različitim definisanjem mira , pozitivni i negativni. Priroda rata u Bosni i Hercegovini nije religija niti je sam rat u konačnici bio građanski rat. Potenciranje religije i religijskog sukoba vodi u krivom smijeru rješavanja problema bosanskohercegovačkog društva na putu ka izgradnji mira i suživota. U Bosni i Hercegovini društvu je nametnut osjećaj nacionalne pripadnosti susjednim državama, a prilikom izjašnjavanja građana 29.2. i 1.3. 1992.godine, na referendumu za nezavisnost, pitanje se odnosilo isključivo na državu Bosnu i Hercegovini, sa etničkim pripadnostima naroda koji žive isključivo u njoj. Da li je po Vama zaista rješenje podizanje zidova, u prijevodu , svaki kanton država za sebe ili ako to gledamo na višem nivou državnog uređenja entitet država za sebe ili je pak rješenje za nove, buduće generacije stvaranje zajedničkog osjećaja pripadnosti državi Bosni i Hercegovini, bez obzira na etničku pripadnost, jer je religija privatna stvar pojedinca? Ne smijemo zaboraviti notornu činjenicu da su Opšte okvirni mirovni sporazum , poznatiji kao Dejtonski sporazum potpisali predsjednici međunarodno priznatih i suverenih država, R Hrvatske, SR Jugoslavije i R Bosne i Hercegovine, te samim tim kompariranje sukoba u Bosni i Hercegovini sa državama u kojima je bio građanski rat ( rat građana unutar jedne države) je nonsense. Nadalje, javno govoronje jeste put ka pomirenju i izgradnji mira, ali bitna poruka koja se šalje sa tih govorenja jeste da su postojali vanjski uticaji na političke vrhove paradržava koje su se osnivale na području suverene i međunarodno priznate države Bosne i Hercegovine( SAO Krajina, Zapadna Bosna, Hrvatska zajednica/republika Herceg Bosna i Srpska Republika Bosna i Hercegovina , kasnije preimenovana u Republika Srpska). Jeste veoma bitna stvar pisanja zajedničke historije, priznavanje najgnusnijih zločina počinjenih tokom agresije na Bosnu i Hercegovine, no sve dok ne postoji zakonska regulativa nakon presuda Radovanu Karadržiću i šestorki Prlić i ostali kojima će se zabraniti imenovanje javnih institucija, parkova, ulica trgova i sl. po njima , ne može se započeti proces stvaranja zajedničke historije. Kult ličnosti je veoma opasan i nažalost duboko ukorijenjen za 20-tak godina u bh društvu. Međutim, treba poslati snažnu poruku narodima i građanima u Bosni i Hercegovini da presude navedenim nisu presude etnosu već pojedincu. Pravne činjenice postoje, presude postoje , one se nekome mogu svidjeti ili ne , ali one su takve i mi ih moramo poštovati.

    Odličan je primjer Njemačke, kao države koja je počinila stravične zločine tj. nacistička Njemačka, ali tadašnja svjetska politička scena i elita su odlučili kazniti državu, podijelivši glavni grad i samu državu, kako bi cjelokupna nacija shvatila upravo odgovornost čiji uzrok pojedinac. To na Balkanu nismo vidjeli. Pokušaj NATO-a da iskupi svjetsku scenu i UN zbog šutnje i ne poštivanja Povelje , koji se nažalost završio sa stradanjem civila, nije bio pravo rješenje.

    • #3836

      Draga polaznice naše male ali zapravo velike i duboke online škole, hvala na iscrpnim pitanjima koja svakog od nas more. Pre odgoovora, s stim da on nije konačan, pitanja su zapravo večna i uvek traže odgovore samo da ih pokušam razjasniti na analitičan i sistematičan način, kroz sledeće (po)stavke:

      1) Slučaj Severne je Irkske je baš izabran kao primer zloupotrebe religije da da “sveti pokrov sukobima”, a zidovi razdvajanja su privremeno rešenje da se zaustavi krvoproliće zbog čega je Belfast baš patio. To su zidovi bez parola koji pozivaju na govor mržnje, a uskoro će biti referendum o njihovom otklanjanju (moram proveriti koje tačno godine, mislim da je 2021), jer je sve ovo proces. Tako da zidovi naravno da nisu rešenja, nipošto.
      2) Što se tiče BiH, jedan sociolog relije je sjajno primetio da je rat bio zverski a ne verski, religija je znači služila da legitimizira konflikte i da nas dalje deli zbog pogrešeno interpreiranih dogmi i polizacije veskih zajednica na pogrešan način. One trebaju da imaju prostor u u javnosti, sama reč religare znači povezati, a lična relizioznost je privatna. Sociološki rečeno religija je uvek javna jer se tiče grupe a vera je privatna jer se tiče unutrašnih osećanja prema onostranom. U uređenim zemljama EU, crkve i verske zajednice imaju zakonski definsanu oblast kada je reč o javnoj sferi (zdravstvo, obrazovanje) i civilnom društvu (npr. humanitarne aktivnosti inspirisane verom).
      3) Javno govorenje istine (public truth telling), je metoda u kojoj žrtve pričaju svoja iskustva i na taj način prepoznaju svoju patnju u Drugome i tako se gradi zajedništvo. Znači nema to veze sa zloupotrebom memorijalnih prostora a što se kod nas dešava. Niti veze s tim šta govore zvaničnici već konkretne osobe koje nisu odlučivale već su bile uvučene u sukob (npr. vojnici sad su veterani, civili i sad su civilne žrtve, mnogi od njih…) i oni fino sarađuju i ima o tome dosta dobrih istraživanja i pokazatelja pa i u okviru ovog ProBudućnost projekta.
      4) Aposlutno se slažem da se mora POD HITNO doneti zakon zabrane negiranja genocida i zločina, kako kada je reč o presudama u Hagu kao u međunarodnoj sudskoj instanci tako i kada je reč o domaćim sudovima.
      5) Kada je o Nemačkoj reči, dobro ste primetili. S tim da pristup nije bio da se Nemačka kako ste rekli kazni već da se suoči s prošlošću i da je prihvati kao svoju, uključujući i generacije koje su rođene nakon rata. Na suđenju u Nuernbergu, sudija Džekson, a tamo se sudilo vrhu mašinerije zločina, je jasno rekao da se ne sudi nemačkom narodu. I to je bila poruka za njegovo isceljene. Nemačka je to iskoristila kao društvo da se onda kroz tri perioda suoči sa samom sobom i prihvati svoju odgovornost:- jedan je bio period tzv. ćutnje, valjalo je graditi zemlju i ekonomski i ljudski ali je Adenauer i u tom periodu kao kancelar radio na Widergutmachung s Francuskom i Izraelom npr-; – nakon tog perioda mlade generacije šezdestih pitaju svoje roditelje gde ste bili 1933 kad je Hitler došao na vlast, 1938 kad se zbila tzv. kristalna noć i pasivno se posmatralo paljenje sinagoga, plačkanje i premlaćivanja Jevreja ali je u tom periodu došlo do prekida komunikacije mladih i roditelja;- sedamdesetih se uspostavlja komunikacija i tad se desilo po mnogim istraživanjima ozdravljenje Nemačkog društva. I kroz ranije donete odgovorne zakone, političare, nove pedagoške pristupe, istraživanja u kojima se počinionci-nepočinoci-žrtve susreću.

      S nadom da sam pojasnila, stojim na raspolaganju za dalju diskusiju a nešto možda još dodam, sad sam htela ovo što mi se učinolo ključnim.

  • #4122

    Selma Hrnčić
    Sudionik

    Poštovana profesorice, prije svega zahvaljujem Vam se na predavanju,
    najvećim problemom u procesu pomirenja u Bosni i Hercegovini objasnila bih kroz jedan dio izlaganja Vuka Bačanovića u Centralnom dnevniku kada je rekao da je Milorad Dodik samo pokazatelj koliko je Bosna i Hercegovina i sva trenutna dešavanja u njoj neozbiljno shvaćena. Bosna i Hercegovina je država u kojoj njeni predsjednici negiraju tu istu državu bez bilo kakvih sankcija, Bosna i Hercegovina je država u kojoj javno veličanje ratnih zločinaca prolazi bez sankcija, Bosna i Hercegovina je država u kojoj, kada je u pitanju obrazovni sistem, postoje dvije historije, historije dva entiteta, samim tim kreiraju se dvije različite istine o historiji, ovo je država u kojoj ne postoje granice po pitanju nacionalizma, mržnje, nije u samo pitanju nacionalizam koji se ispoljava među narodima u državi, nego nacionalizam koji se promoviše javno, nacionalizam kojeg promovišu ljudi koji su odabrani da čuvaju mir i ravnopravnost svih naroda. Da li možemo pričati o konkretnim akcijama u izgradnji mira kada predsjednik države negira državu? Smatram da je upravo to ključni problem, i tačka koja iznova unazađuje svaki korak ka miru, jer kao što ste rekli, mir nije samo odsustvo konflikta.
    Lično, nacionalizam koji se kontinuirano servira od strane političkih lidera smatram samo odličnim vidom manipulacije nad narodima, te najlakši način održavanja dugogodišnje vlasti, ali to je nešto što je nedopustivo. Kako graditi mir kada se ljudi stalno podsjećaju na rat, stalno se govori o tenzijama, nesuglasicama, mislim ovo je država u kojoj je mjesecima glavna tema svih portala sukob oko zastave u kabinetima predsjedništva, koliko su to zapravo banalne stvari, smiješne stvari, a drže narod pod konstantnom tenzijom, a svjesni smo da nisu svi sposobni da prepoznaju političku manipulaciju. Nakon toliko godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma nije napravljen niti jedan pomak u osnovi, na koju treba da se nastavi proces izgradnje mira, a to je sama država, njene strukture i zakon. Sada u okviru započete teme dolazim to rečenice koju Ste pomenuli da je krivica na pojedincu a da je odgovornost kolektivna, tu se pitam zašto je narod ove države i dalje pod uticajem političke manipulacije, gdje je ta granica kada čovjek treba da kaže dosta i promijeni nešto, zašto su upravo takva politička tijela i dalje dominantna u ovom društvu, političko tijelo bez podrške naroda je bezvrijedno i nema nikakvu ulogu, zločin može osmisliti pojedinac, ali ga ne može provesti bez prije svega podrške društva u kome se nalazi a zatim i sljedbenika njegove ideje, pitam se kako je moguće narod koji je na svojim leđima ponio teret rata i zapravo istrpio svu njegovu štetu i dalje sluša iste priče godinama,gdje je granica?

  • #4149

    Anastazija
    Sudionik

    Поштована доц. др сц. Златиборка Попов Момчиновић,

    хвала Вам на изузетним предавањима.

    Научила сам доста на Вашим предавањима, доста ствари нисам ни знала… Сматрам да се мир треба у себи прво изградити, када то успијемо, моћи ћемо и да “ширимо” мир. Јер, особа која је пуна бијеса, мржње, агоније према другом и другачијем, таква особа и не може “нудити” мир јер таквом особом преовладава немир… Што се тиче држава које су у сукобима, једино их помирење може спасити, али да би дошли до тога, требају да схвате да обје стране гријеше, уколико се ради о сукобу између двије државе. Не можемо казати да је само једна држава крива за конфликт, јер за конфликт је потребан паран број колико знам. Исто је и са људима, минимално двије особе су потребне за сукоб, барем мислим да је тако, осим ако особа нема подвојену/е личност/и па се сама са собом свађа и сл., али то је већ проблем психолошке природе. Мислим да је изградња мира дуготрајан процес и на жалост тренутно мислим да све људе диљем свијета може ујединити једино несрећа, било да је пандемија, било да су поплаве, било да су клизишта и сл. Некако се људи тек у несрећи сјете да смо ми сви исти и да требамо да живимо у слози и у помагању. Да ми не треба да ратујемо једни између других, јер имају много веће и јаче силе за које се требамо бринути.

    Са поштовањем,
    Анастасија Ћоровић

  • #4153

    Draga Selma,
    Hvala na komentaru i pitanju tj. pitanjima na koje nije lako odgovoriti a sve nas koji se bavimo izgradnjom mira zapravo “proganjaju”a koja se mogu sažeti u jedno: Da li je moguće graditi održivi mir sa ovakvim političkim strukturama i liderima? Kao što je Lederah istakao u svojoj piramidalnoj teoriji izgradnje mira tu imamo lokalni nivo (to bi bile ove grassroot inicijative koje rade na pomirenju), potom srednji (gde spada npr. poslovni sektor, onda obrazovanje tj. akademci/intelektualci koji žive u određenim lokalnim zajednicama ali upućuju i poruke prema vrhu), a na vrhu piramide su zapravo politički lideri. Sva istraživanja kod nas ukazuju da ljudi najmanje poverenja kada je reč o izgradnji mira imaju upravo u političke lidere i to iz razloga koji ste naveli. To dobrim delom bar po meni leži u političkoj kulturi shvaćenoj kao skup orijentacija (stavova i ljudi prema politici) a ona je kod nas nije participativna kao u uređenim demokratijama već uglavnom podanička odnosno otuđena (parohijalna) a što dovodi do dodatne neodgovornosti političara prema biračima. Jer kad ljudi na učestvuju u politici političari su dokazano manje odgovorni jer im se može.
    Onda, mi uopšte nemamo taj duh politike kao poziva odnosno profesije pa je najlakše ljudima servirati jeftine populističke mantre koje se stalno i iznova ponavljaju, tako da ljudi više i ne mogu da zamisle da je neka druga politika u BiH uopšte moguća. Mi imamo jako puno finih inicijativa na izgradnji mira u okviru grassroot nivoa, ali nam je ovaj vrh piramide problem. Na žalost kao kod ledenog brega većina ljudi vidi taj vrh dok su ove divne inicijative i dalje ispod površine i manje vidljive pa imamo utisak da ih nema. Mislim da je velika odgovornost i na medijima koji u potrazi za senzacionalizmom uglavnom plasiraju ove populističke izjave političara a gotovo nikako ne obraćaju pažnju (ili izuzetno malo) na druge primere i inicijative. Takođe, i brojne inicijative koje su se dešavale i dešavaju (mir se i kod nas počeo graditi tokom rata a što se često previđa) nisu dobro iskomunicirale svoje poruke prema široj javnosti tako da je i to problem.

    Kada je reč o ljudima odnosno narodu/narodima mada sam pojam narod kod mene izaziva malu odbojnost jer nas svodi na neku amorfnu masu za oblikovanje kao da nismo svi i pojedinci tj. ljudi i građani sa mnoštvo identiteta pa i problema, ima dosta teza koje su potkrepljene istraživanjima da ljudi kod nas nemaju neku izraženu mržnju jedni prema drugima. Nekih stereotipa je uvek bilo i biće kao i svuda u svetu i nisu svi opasni (npr. kad kažemo npr. da su svi Afroamerikanci talentovani za muziku, košarku). No, kako nas stalno drže u nekom strahu i neizvesnosti bilo da je ona ekonomska ili politička, ide se onda logikom hajmo, zbijmo redova pa se iznova i iznova biraju iste politike. Evo npr. u Republici Srpskoj se stalno plasira taj strah od ukidanja entiteta, kod Hrvata da nemaju entitet, da su najmanje brojni u odnosu na druga dva naroda pa time i naugroženiji, onda kod nekih bošnjačkih stranaka se stalno plasira ta teza da neko i iznutra i spolja hoće da uništi državu, znači stalno neki strah, opasnost od onog Drugog.

    No, opet, kako se često kaže šta ljudi misle o ovakvim politikama najbolje se vidi iz velikog odliva stanovništva i kako neki kažu ratovalo se za “teritorije” a uskoro neće biti ljudi da na tim teritorijama žive. To je nulta tačka ovih nakaradnih politika.

    Hvala što ste svoja fina promišljanja podelili sa mnom. I možda jedna poruka da u mir pa i najtežim okolnostima treba verovati :-).

  • #4156

    Draga Anastazija,

    Hvala na pitanju i na ovom Vašem uvidu. Da, kod nas na žalost imamo ili ono za sve je drugi kriv ili kao u onoj dečjoj igri “mir mir mir, niko nije kriv!”. A oba pristupa su skroz pogrešna i pojednostavljena.

    Tako npr. u kontekstu nakon I svetskog rata, kad su neki svetski političari npr. tadašnji američki predsednik Vudro Vilson ukazli na opasnost od nepravednog mira jer je po Versajskom ugovoru samo Nemačka bila optužena da je kriva za rat- trebalo ju je skroz poniziti a narod se skroz osiromašio zbog onih silnih reparacija koje su morale da se plaćaju a što je doprinelo dolasku Hitlera na vlast. Tako da optuživanje samo jedne strane vode u skroz negativne emocije koje onda potpiraju potencijalne buduće sukobe kao što ste dobro primetili. Skoro pa u svakom sukobu uključujući i rat kao najekstremniju formu nasilje čini svako pomalo, pa i svojim pukim prisustvom (npr. ignorisanjem patnje onog drugog, pa onda negacijom zločina i sl.).Svi imaju znači neki oblik odgovornosti za ono što se čini pogotovo u njihovo ime, sad naravno nije ona podjednaka. Često je jedna strana ipak krivlja za konflikt što ne znači da druga nije bez krivice.

    Hvala što ste podelili svoja bitna promišljanja na forumu 🙂

  • #4158

    Драга Анастазија,

    Ево и ово да додам, мада о томе више знају они који се баве овом темом са аспекта психологије. Ево кад говоримо о особи што сте поменули, човек не може да нема егативне емоције које сте навели, у противном би био робот или скроз равнодушан према другима а што је такође негативно. Но ми као рационална и друштвена бића увек треба да поставимо питање шта је узрок наше љутње, беса а узроци су најчешће неке незадовољене потребе (ово му дође као нека дијагноза у медицини), и како то да превладамо а да не повредимо другог што не значи да треба да запоставимо своје људске потребе у противном ће агресивност порасти (терапија).

Morate biti prijavljeni kako bi mogli odgovoriti na ovu temu.